GORI, Gruzija – Ovo je samo nekoliko stvari koje su čuli posetioci tokom vođenog obilaska Staljinovog muzeja u Goriju, malom gruzijskom gradu u kojem je nekadašnji sovjetski vođa rođen. Josif Staljin je bio dobar pevač. Pisao je pesme. Za vreme njegove vladavine osnovano je 9.000 državnih preduzeća.
Ovaj muzej, otvoren 1957, četiri godine nakon Staljinove smrti, spolja je izgrađen u strogom socijalističkom stilu, a njegova unutrašnjost ispunjena je slikama, fotografijama i ličnim Staljinovim predmetima. Levo od ulaza nalazi se vagon u kojem je Staljin na leto 1945. godine otputovao na Potsdamsku konferenciju u Nemačkoj, netaknutih zavesa iza prozora čije je neprobojno staklo odavno zamenjeno.
Ton kojim se o Staljinu govori odiše divljenjem; dirljivi narativ o siromašnom dečaku koji je uprkos svemu postao najmoćniji čovek u zemlji. Podovima se prostiru crveni tepisi. Staljinova posmrtna maska obitava na mermernom stubu.
Stešnjena između Rusije i Turske, Gruzija je mala zemlja poznata po svojoj kuhinji, predivnim pejzažima i malo svetski poznatih turističkih atrakcija. Jedna od njih je, nažalost, čovek rođen pod imenom Josif Visarionovič Džughašvili, sin obućara koji će postati jedan od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva.
Gruzijske vlasti su se našle u dilemi. Kako da jedna zemlja, ako je to uopšte moguće, brendira domaćeg monstruma i proda ga ostatku sveta?
Deo odgovora na to pitanje možda leži upravo u onome što su Gruzijci izostavili. Nema pomena gulaga, robovskih logora i zatvora koji su odneli više od milion života. Ni reči o Velikoj čistki, Staljinovoj kampanji progona i pogubljenja tridesetih godina.
Tek površno se pominje kolektivizacija sovjetskih imanja koja je dovela do izgladnjivanja oko četiri miliona Ukrajinaca, ali ako nikada ranije niste čuli za tu strahotu, moglo bi vam se učiniti da je to bila teško izvojevana pobeda velikog vođe.
Prošle godine je Staljinov muzej posetilo oko 162.000 ljudi, prema rečima Taje Čubinidze, više nego bilo koji drugi muzej u zemlji, a većina posetilaca dolazi iz Rusije i Kine.
Staljin evocira intenzivne emocije u zemlji u kojoj je proveo prve godine života, a Gruzijci prema njemu mahom gaje veliko poštovanje. To je naročito istina u Goriju gde ga ljudi – posebno oni stariji – posmatraju kao čoveka koji je izgradio carstvo i porazio naciste u Drugom svetskom ratu.
„On je bio jednostavan čovek koji je odrastao i postao vođa velike zemlje“, kaže Mera Bčatadze, 70-godišnji penzioner.
„Bio je genije“, dodaje njegov prijatelj Givi Lursmanašivi.
Ovakav stav prema Staljinu i njegovom nasleđu za mlade Gruzijce je u najmanju ruku uznemirujuć. On ne samo da nikada nije bio sentimentalan prema svojoj rodnoj zemlji, već ju je decenijama terorisao. Više od 400.000 Gruzijaca je deportovano, a većina njih i streljana.
„Tokom tridesetih je u Gruziji – u odnosu na veličinu zemlje – pogubljeno više ljudi nego bilo gde drugde“, kaže istoričar Simon Sebag Montefjore, autor knjige Mladi Staljin. „Verovatno zbog Staljinovog bliskog odnosa sa gruzijskim liderima.“
Decenijama nakon što je čvrsta sovjetska ruka popustila stisak, oko Gruzije – i u njoj – sada je sveprisutna Rusija. Gori je jedan od gradova koje su Rusi bombardovali i okupirali tokom kratkog ali žestokog rata 2008. godine posle kojeg je 20 odsto zemlje završilo u rukama Rusije.
Čini se, međutim, da lokalnom stanovništvu to nije preterano važno. A olakšavajuća okolnost je i što Staljin danas donosi mnogo larija, gruzijskog novca.
Preko puta muzeja nanizane su suvenirnice u kojima se prodaju tanjiri, šolje za kafu, cegeri, olovke, lule, upaljači i još šta sve ne sa likom Staljina.
Johen Dikman, Nemac u muzeju, nije bio impresioniran. „On je ovde heroj!“, kaže, negodujući. „Ima toliko poznatih pisaca u Gruziji na koje su svi ponosni. Kao da ne shvataju da ih je Staljin slao u gulag i sve ih pobio.“
© 2019 The New York Times
