Pobediti u Pragu u fudbalskoj utakmici, koje god godine, u kom god takmičenju, jednako je napraviti promociju knjige u Njujorku u nekoj staroj, pomalo zaboravljenoj knjižari, osnovanoj još pre onog Prvog rata, u koju ne zalaze naoštrena pera mejnstrim novinarstva, ali je i dalje gušt i vredno je još uvek tamo postaviti svoj rad.
Pobediti u Pragu u proleće – uslovno rečeno, mada ovaj februar te uslove ispunjava – jednako je onome kad Kundera napiše:
Кad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Lepo, rogobatno i logično.
Kada to uradi Partizan, pobedi u Pragu, na „Letni“, baš Spartu i baš na proleće, iz toga može da se rodi mnogo sećanja i novih paralela.
Ako klubovi svoj identitet grade na svim teškim porazima i samo jednoj blistavoj sezoni, Partizanov je identitet nepogrešivo odredilo proleće 1966, tačno dve godine pre malo važnijeg proleća u Pragu. Tada su „Partizanove bebe“ svojom igrom, svojim licem umivenog fudbala i svojim delom za svet Odraslih, odredile ono što se i danas smatra putem kojim crno-beli moraju ići.
Ta su deca u crno-belom, najpre svoj klub učinila gradskim, potisnuvši iza sebe, negde u istoriju, epitet vojnog kluba, koji je tu ostao kroz generale u upravi i šinjele na tribinama.
A onda su promenili i percepciju – o tome kako bi Partizan trebalo da pobeđuje.
Na klupi je sedeo Abdulah Gegić, kog su pogrdno nazivali Teoretičarem, među stativama stajao Šoškić, a pred njima zeleno prostranstvo i na nejmu dečaci učeni da se igraju fudbala po skriptama Ilješa Špica, na časovima Florijana Matekala. Fudbalski mangupi čiji se mangupluk uvek video u tome što su znali kako sa kim moraju. Caru carevo, bogu božje. Njima – svet.
Na pravoslavni Božić 1964. godine, Frans fudbal piše o Jugoslaviji i kao jednog od najvažnijih igrača Evrope izdvaja Šoškića.
Pod naslovom „Diversite“, stoji priča o jugoslovenskom fudbalu u kom postoji problem da se „napravi razlika i postignu golovi“.
„Postiže ih malo, ali ih prima još manje, zahvaljujući veoma talentovanim i dobro organizovanim defanzivcima. Stubovi tog tima su: Šoškić – zamena za Jašina u timu sveta – i Jusufi, nerešiva enigma u odbrani… Navala tog tima je opasna: Samardžić, Kovačević, Galić, Šekularac, Skoblar…“
U Partizanu s proleća 1966. četiri spomenuta igrača – Šoškić, Jusufi, Kovačević, Galić…
Takav je Partizan poražen u finalu Kupa evropskih šampiona od Real Madrida, takav je u najvećoj utakmici svoje istorije pobedio Mančester junajted u polufinalu, takav je izbacio u četvrtinalu Spartu iz Praga.
Tu smo.
Na Letni 2. marta 1966. crno-beli su poveli golom Hasanagića u 16. minutu, a onda do kraja primili četiri komada. Izgledalo je da je sve izgubljeno. Da će jedna vrhunska generacija doživeti težak poraz i da bi to ispadanje moglo da bude istorijsko.
Sparta je do tada već izašla iz svog drugog zlatnog doba – prvo bilo dvadesetih godina dvadesetog veka – ali je i dalje bila jedan od najstarijih klubova u Evropi, klub čije je ime u istoriji nešto značilo.
Matekalova deca, fudbalski mangupi koji su znali kako sa kim moraju i da caru uvek ide carevo, a bogu božje, dali su Sparti ono što joj je tog dana u revanšu u Beogradu pripalo – pet golova. I krenuli u novi red, pišući istoriju kluba i gradeći identitet baš na toj sezoni i baš na tom teškom finalnom porazu.
Da li bi Partizan uopšte bio Partizan kakvog znamo da nije bilo te beogradske rapsodije protiv Sparte?
Prošlo je 56 godina i analogije su izbledele. Frans fudbal više ne piše o srpskim fudbalerima – mada jeste skoro o jednom izdanku crno-bele škole, iste iz koje su i Galić i Jusufi izašli u svet – posebno ne o aktuelnim igračima Partizana, klub više nije vojni, ali nije ni građanski, već kao i najveći rival – narodni (značenje dozvoljeno učitati po sopstvenom nahođenju).
Samo su opet u timu neki klinci u koje vredi gledati.
Na klupi je opet čovek koga pogrdno nazivaju Teoretičarem i čak mu spočitavaju da radi protiv interesa kluba.
I proleće je opet počelo u Pragu.
Najvažnije od svega, u pobedi Partizana protiv Sparte, na Letni, 17. februara, crno-beli su izgledali kao da znaju kako sa kim moraju. Caru carevo, bogu božje, a Sparti, pa Sparti oduzeti ritam, smanjiti puls, a onda ih kazniti.
Taj je pragmatizam ono što spaja* uzlet srpskih klubova u poslednjih par godina – kada su znali kako sa kim moraju, pobeđivali su, pa smo odjednom na devetom mestu po UEFA koeficijentu.
*Ono što ih razlikuje – Milojevićevu Zvezdu i Stanojevićev Partizan – posebna je tema o kojoj ćemo pisati posle revanša u Beogradu
Ako je Partizan pre 56 godina bio lepršavost, otpor ustaljenom, ako je dve godine pre Praga bio fudbalski „socijalizam sa ljudskim likom“, onda je ovaj današnji Partizan takođe ogledalo svog društveno-političko-fudbalskog konteksta.
Tim bez lepršavosti, ali uz veliki otpor ustaljenom, „klub sa svojim sopstvenim likom“ u dresu mladih Jovića i Milovanovića i Popovića na golu, tim koji ne „umire u lepoti“, kako se to danas popularne kaže.
Ali tim koji umire za pobedom.
Mašina koja pokazuje puls gotovo se ne čuje, a onda bljesne ono što je o Partizanu zapisano i što mu je zauvek prikačeno na revere još 1966. godine, pa iz Praga ide sa pobedom.
Drugom za srpski fudbal u proleće na strani i drugom za Partizan od ratova devedesetih.
Teoretičar tvrdi već mesecima da zna šta radi, a sada mu možda i poveruju. I prošli put je varljivo proleće, proleće za istoriju, počelo u Pragu.
Ili po Kunderinom:
Ne mogu živeti sa tobom
Suviše si lepa
Tagovi
