Sve je, na primer, moglo da nam bude drugačije – i ovo može zvučati blasfemično – da je Tito 1948. godine umesto „istorijskog ne“ rekao Staljinu „neistorijsko da“.
Napad Rusije na Ukrajinu biće zasigurno u istoriji označen kao prelomna tačka, samo je još uvek pitanje da li (samo) u ruskoj ili i u svetskoj, a kada je reč o istorijskim raskrsnicama – ako se dovoljno istorija pojednostavi – Srbiji nije bilo strano da krene pogrešnim putem istorije, baš kao što je znala i da zaluta na njenu pravu stranu.
Novi ukrajinski rat, mada neki kažu da je ovo stari rat koji traje od 2014. godine, stavio je Srbiju u nezgodnu poziciju (ne samo Srbiju), ali kako je svakom sopstvena muka najveća, tako se i kod nas stekao utisak da je ekonomska i energetska vezanost Srbije za Rusiju veća nego bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, pa je Srbija tako ostala jedina zemlja sa Starog kontinenta koja se nije pridružila ekonomskim sankcijama Rusiji.
Sve je, dakle, danas, makar u amaterskoj igri alternativne istorije, moglo da bude drugačije da je Jugoslavija, a sa njom i Srbija, 1948. krenula drugim putem. Da smo ostali pod okriljem Moskve kao druge komunističke države, danas bi naš odnos prema nasleđu komunizma bio drugačiji i bez mita o samoupravljanju kao nečem našem, autentičnom; možda bismo i mi pad Berlinskog zida dočekali kao oslobađanje, a ne rušenje (našeg, autentičnog) sistema.
Ceo tekst objavljen je u specijalnom izdanju Nedeljnika posvećenom ratu u Ukrajini, koje je na svim kioscima od četvrtka, 10. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
