Bilo je to 2008. godine, što bi se reklo za vreme one vlasti, kada je Mirsad Ðerlek – sada ga znamo kao glasnogovornika države u borbi sa koronom – inače novopazarski lekar, postao novoizabrani gradonačelnik, posle svojevrsnog malog novopazarskog petog oktobra. Tada je stranka Rasima Ljajića SDP, a tada je „S“ u imenu njegove stranke još uvek označavalo Sandžak, a ne socijaldemokratiju, i na listi koja je nosila ime Borisa Tadića – dakle mnogo pre nego što će Ðerlek postati članom Srpske napredne stranke, posle osam godina smenila lokalna vlast Sulejmana Ugljanina, koja novima nije ostavila ni šoljicu za kafe, a kamoli po koju stolicu ili olovku u zgradi opštine. Ðerlek je tako u hodniku zgrade držao konferenciju za štampu i pričao o problemima tranzicije vlasti, da bi je privodio kraju sa onim „ima li još neko pitanje“, da bi se jedan ugledni lokalni novinar malo sklonio sa strane, izvadio jedan papir i rekao: Možete li da pogledate ovo? Bili su to lekarski nalazi, majka mu je bila u bolnici, a Ðerlek, Hipokrata mu, lekar je, šta će, uzeo je da pogleda nalaze i dao terapiju.
Prema medijskoj prezentaciji izborne liste Srpske napredne stranke, dao bi se steći utisak da bi posle aprilskih izbora ovako mogle da izgledaju konferencije za štampu u Skupštini Srbije, pošto su naprednjaci u prvi plan istakli prvu na listi doktorku Danicu Grujičić, pa potom genetičarku Jelenu Begović koja je zaslužna za laboratoriju „Vatreno oko“, doktorku Mariju Zdravković… Ovakav utisak bi, ipak, bio pogrešan, jer u vrhu izborne liste vladajuće stranke se pored njih nalazi više onih koji nisu lekari: dvojica glumaca (Lazar Ristovski i Lepomir Ivković), dvoje sportista (stonoteniserka Borislava Perić i košarkaš Marko Kešelj), dvoje predstavnika visoke muzike (Jovan Kolundžija i Jadranka Jovanović), Dejan Ilić (Varta baterije, drug sa fakulteta Angele Merkel)… Politički deo liste kreće od 14. mesta na kom se nalazi aktuelna premijerka – a zanimljivo je da velika većina aktuelnih ministara nije na listi. Zamislimo scenario – neće se dogoditi, ali zarad ove priče zamislimo – kako bi izgledali sastanci poslaničke grupe SNS-a ako bi stranka doživela debakl na izborima i jedva prešla cenzus, pa dobila 13 poslaničkih mesta?
Ako je parlament najvažnije mesto „dešavanja politike“, onda lista vladajuće stranke svakako pokazuje da svedočimo izbacivanju političara iz politike, makar kada je reč o izborima.
Ako je parlament najvažnije mesto „dešavanja politike“, onda lista vladajuće stranke svakako pokazuje
da svedočimo izbacivanju političara iz politike, makar kada je reč o izborima. Ali statistički je teško
izmeriti efekat javnih ličnosti kada je reč o konkretnim podacima i broju glasova koje donose
I među raznim slojevima opozicije je, u mesecima koji su prethodili kreiranju strategije, preovladavao utisak da će se za kandidate na izborima tražiti neko rešenje izvan politike, pa se spekulisalo sa različitim javnim ličnostima. Na kraju, opozicija je – ova koja izlazi pod imenom „Ujedinjena Srbija“ – izbacivanjem u prvi plan Marinike Tepić, Vladete Jankovića i Zdravka Ponoša, ipak odigrala na kartu vraćanja politike. Nije do kraja poznata arhitektura opozicionog izlaska na izbore, ali i nedoumice koje su preostale (Boris Tadić u vreme nastanka ovog teksta još nije prelomio da li će se kandidovati za predsednika) ne govore da će biti eksperimenata, poput onog avanturističkog izlaska na izbore glumca Sergeja Trifunovića.
Na kraju se dolazi do toga da pobede u politici ostvaruju političari, kao što je Borisa Tadića 2012. porazio Tomislav Nikolić, a ne recimo Brana Crnčević ili možda neko od „Kursadžija“ koji su tada svestrano podržavali SNS. Da popularnost u javnosti garantuje uspeh na izborima, onda ne bi, recimo, Bata Živojinović – a ima li glumca koji je bio popularniji? – svojevremeno na predsedničkim izborima 2002. kao kandidat SPS-a dobio tek nešto preko tri odsto glasova, najmanje što je ta stranka ikada imala.
Izbacivanje u prvi plan javnih „nepolitičkih ličnosti“, to je model kojim aktuelna vlast već nekoliko izbornih ciklusa dobija marketinške adute. Ne treba mnogo analize da bi se zaključilo da je efektnije prikazivati javne ličnosti, umesto političara koji su po prirodi stvari lošeg imidža, a u vreme borbe protiv korone opet ne treba mnogo mozganja da se dođe do zaključka da su lekari najefektniji.
Javne ličnosti u kampanjama svakako nisu nova politička praksa niti su autentična kreacija sadašnjih vlasti, ali se poslednjih godina otišlo korak dalje i otuda njihovo forsiranje na izbornim listama.
I Boris Tadić je u vreme kada je pobeđivao na izborima uz sebe na bini imao lepezu popularnih javnih ličnosti, kao što je Saša Janković na prošlim predsedničkim izborima, kada ga je podržao „Apel 100“, imao bolji rezultat od Vuka Jeremića koji je imao strategiju da iza njega stoje „obični ljudi“.
Statistički je teško izmeriti efekat javnih ličnosti kada je reč o konkretnim podacima i broju glasova koje donose.
Najbliže takvoj proceni došlo se u slučaju podrške Opre Vinfri Baraku Obami 2008. godine. Istraživači sa Univerziteta u Merilendu objavili su 2008. godine istraživanje u kom su naveli da „postoji više studija koje pokazuju da ne postoji direktna veza između podrške (javnih ličnosti) i ponašanja birača“.
Tek, Opra Vinfri je te 2008. godine, tačnije 2007. kada je podržala Obamu na „prajmarisima“, bila idealna za studiju slučaja. Ona nikada pre toga nikoga nije podržala na izborima. I što je takođe važno, postojali su empirijski pokazatelji da ima uticaj na ponašanje ljudi, konkretno potrošača.
Popularnost je jedna stvar, to je takozvano pasivno dejstvo, a uticaj na (političke) stavove je sasvim drugo, takozvano aktivno dejstvo.
Da popularnost u javnosti garantuje uspeh na izborima, onda ne bi, recimo, Bata Živojinović – a ima li glumca koji je bio popularniji? – svojevremeno na predsedničkim izborima 2002. kao kandidat SPS-a dobio tek nešto preko tri odsto glasova
Opra Vinfri nije bila pogodna za analizu zbog gledanosti njene emisije, već zbog istraživanja (Pew Research Center) iz 2007. godine po kojem je 23 odsto demokrata reklo da bi Oprina podrška Obami mogla da ih motiviše da glasaju za njega na „prajmarisima“. Takođe je utvrđeno da knjige koje ona preporuči u svojoj emisiji dožive nagli rast prodaje. Zanimljivo je da su za analizu uzeti klasici kako bi se eliminisao faktor radoznalosti, pa je „Ana Karenjina“, na primer, posle njene preporuke imala kratkotrajni rast prodaje od čak 100 puta. Na nekoliko izbornih okruga je utvrđena i korelacija u rastu tiraža njenog magazina od deset odsto kada je ona na naslovnoj strani sa 0,2 odsto podrške što bi u tom okrugu dobio Barak Obama. Na kraju je, uz pretpostavku od 95 odsto preciznosti, procenjeno da mu je donela 1.015.559 glasova, bez kojih ne bi mogao da pobedi Hilari Klinton i da bude kandidat demokrata.
Sve je to, dakle, samo procena, ali ono oko čega bi se mogao napraviti konsenzus, to je da podrška određene javne ličnosti, ako ima efekta, ima je samo prvi put. Opet, bez empirijskih dokaza teško je utvrditi, ali po osećaju je, na primer, lako zaključiti da je podrška proslavljenog košarkaškog trenera Dude Ivkovića Saši Jankoviću 2017. godina na predsedničkim izborima imala mnogo više efekta nego njegova podrška opozicionoj listi 2018. godine.
To je još jedan razlog zašto kod naprednjaka lekari vode glavnu reč u nepolitičkom vrhu izborne liste, jer je većina tih kandidata za poslanike već medijski „izraubovana“, poput glumca Ristovskog koji je glavnu ulogu imao u Vučićevoj kampanji 2017. godine, kada je čak bio gost sa njim u jednoj televizijskoj emisiji uoči samih izbora. Baš kao što je, na primer, Jovan Kolundžija aktuelni poslanik u parlamentu – dakle nije mu prvi put da je na listi.
Socijalisti su, drugi ekstrem, stara škola reklo bi se, pa su na njihovoj listi brojevi jedan i dva lideri koalicije Ivica Dačić i Dragan Marković Palma, a radikali su se pohvalili kako su svi sa njihove liste „članovi stranke“. Lista koalicije „Moramo“ i nije lista političkih stranaka, pa je i lista „aktivistička“, a „Ujedinjena Srbija“ – i pored svih internih istraživanja koja su uključivala javne ličnosti i koja su pokazivala da na njima one, u načelu, bolje stoje od političara – u vrhu liste ima stranačke ljude i političare od karijere, od Marinike Tepić i Miroslava Aleksića, preko Zorana Lutovca, do Borka Stefanovića.
A uvek ostaje i pitanje motiva javnih ličnosti koje se odluče da uđu u izbornu trku kao poslanički kandidati…
Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 528
