Muzika
Sve je počelo od klasične muzike, koju sam na violini svirao kao klinac, sve dok iznenada preko noći u moje uvo nije ušetao Hendrix, a od njega je klupko počelo da se odmotava neverovatnom brzinom preko Dženiske, Dorsa, Linard Skinarda, Alman braders benda, Dilana, Kleptona, Springstina, Police, Kjura, pa preko Šarla akrobate do Motorheda, AC/DC, Nirvane, Dipeš moda i Ramštajna, i sad opet nazad do Brajana Inoa, Birna, Fripa, Zape i Čaka Berija.
Filmovi
Što se tiče „pokretne“ trake, srcu su mi zauvek ostali dragi crtani komadi, od Ptice trkačice, preko Baltazara, do Line’e, a onda se isprsio Kum, Taksista, Maratonci, Sabirni centar, a podugačka lista vodi sve do Delikatesne radnje, Vendersove Lisabonske priče, Palp fikšna, Sorentinovih baš svih komada uz obožavanje This Must Be the Place sa Šonom Penom. Onda su došle na red i serije Breaking Bad i Casa del papel. Od muzičkih formi kao favorit i topla preporuka, dokumentarni film o životu bivšeg basiste Stonsa – Bila Vajmena, The Quiet One.
Knjige
Sve je krenulo od i uvek se vraća na Malog princa i Alana Forda, a tu su i Hazarski rečnik Milorada Pavića, Poslednja nova godina Nikola Amantija, Majstor i Margarita Bulgakova, preko Murakamijevog Ubistva Komtura, autobiografije Život Kita Ričardsa…
