U Srbiji se veoma retko dešava da stranka, tj. koalicija, koja nije na vlasti pobedi na izborima. To se dogodilo na izborima septembra 2000, i na neki način maja 2008. i maja 2012. Na izborima 2008. i 2012. vladajuće koalicije (računajući i manjinsku podršku) dobile su blago više mandata, ali je odlučujući faktor u verovatno oba slučaja bilo predsedničko mesto koje su držale (ili osvojile) stranke koje nisu bile u Vladi, kao i promena koalicionog partnera od strane SPS-PUPS-JS oba puta.
Ako „sudbinske“ izbore septembra 2000, koji su došli posle bombardovanja zemlje i iskrene zabrinutosti ljudi za goli opstanak, ne računamo kao one opredeljene samo ekonomskim već primarno bezbednosnim faktorom, pokazalo se da realno stanje ekonomije ne igra bitnu ulogu u odluci srpskih birača. Tačnije rečeno, ekonomija igra ulogu, ali više kroz obećanja političkih aktera koja moraju biti stalno ponavljana, isto kao i priče o ekonomskim postignućima, jednom rečju – propaganda. To je svakako i posledica blokade medija koja praktično postoji veći deo posmatranog perioda od 28 godina.
S druge strane, čak i u periodu demokratske tranzicije u prvih 12 godina ovog stoleća, svaki pokušaj javne debate najčešće je bio obesmišljavan sa potezanjem tema o neviđenoj pljački zemlje tokom tranzicije (što se naravno nije desilo u meri većoj nego u ostalim zemljama bivšeg socijalističkog lagera ili regiona, jer se praktično nije imalo šta mnogo ukrasti iz preduzeća koja usled duge izolacije sa svetskog tržišta na kraju 1990-ih nisu skoro ništa vredela) i stalnim optužbama o izdaji države. Celu klimu otežavao je i stalni pritisak Zapada na Srbiju po pitanju Kosova, te Republike Srpske (ovde posebno intenzivno do famoznog propalog „travanjskog paketa“ 2006), koji svakako nisu trpele ostale zemlje u tranziciji, i što je doprinosilo da antimodernizacijske snage dobijaju zamah.
Rezultat je zemlja u kojoj nema stvarne debate i u kojoj ekonomske teme ne mogu stvarno da dođu do izražaja, čak ni kada je bilo mnogo veće slobode medija. Istina, tema ekonomije je prisutna, ali javne debate, ili češće saopštenja režima, nisu bazirane na celoj istini, već na brojkama istrgnutim iz konteksta čiji cilj je stvaranje pogrešne ali željene slike kod većine birača.
Značajno smanjiti realne plate i penzije, ali ne preko inflacije kao što je bio slučaj 1990-ih (to je jednostavnije jer se stvara „novčana iluzija“), i dobiti izbore sa apsolutnom većinom izvesno je redak slučaj u globalnim razmerama. Kako stvari stoje, trebaće još mnogo vremena da Srbija postane deliberativna demokratija gde će se u medijima otvarati važne teme, uključujući ekonomske. Zasada, eventualno ćemo slušati namerno obesmišljenu javnu diskusiju sa mnogo besmislenih i često intenzivnih upadica, pod uslovom da na mestu debate ima nekoga ko drugačije misli od onih koji su zaduženi da nam kažu „istinu“.
OPŠIRNU ANALIZU GORANA NIKOLIĆA ČITAJTE U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Napomena: Naredni broj Nedeljnika izlazi 8. avgusta.
23 GODINE DEMOKRATIJE
re: U Srbiji se retko dešava da koalicija na vlasti izgubi izbore: Priča o važnosti izbornih obećanja Morate uzeti u obzir da su se od dolaska SNS-ovaca na vlast izbori bezrazložno održavali gotovo svake godine, tako da se češće dešava da koalicija na vlasti izgubi izbore nego što se čini na prvi pogled, pogotovo ako uzmete u obzir i da demokratski izbori od 1930-tih do 2000-te nisu ni postojali u Srbiji, kao ni od 2012 kada je počelo ukidanje slobode medija i stoga je počelo ukidanje uslova za održavanje demokratskih izbora, dakle, uslovi za održavanje demokratskih izbora u Srbiji su postojali od 2000 do 2012 i možda od 1918-1929, sveukupno najviše 23 godine.