Ništa se ne mora samo po sebi, ali stvar je u tome što osobe sa fobijama obično spontano koriste izbegavanje kao mehanizam odbrane. Nezgodno je što se to izbegavanje nekada generalizuje i zna da se proširi i na druge oblasti života, kaže psihoterapeut Ksenija Perišić.
Ljudi uglavnom biraju da se ne suočavaju sa strahovima, ne samo kada nije neophodno, nego i kada je potrebno, pa tako ponekad npr. dovedu i posao u krizu zato što se, recimo, plaše da lete avionom. Tako da to jeste strategija kojoj spontano pribegavamo. To može da prođe kada je u pitanju neki izolovani strah koji nas zaista ne dotiče. Jedan od problema jeste što fobija može da krije strah od nekog drugog iskustva, pa je zato dobro da se istraži. Isto tako, treba da zabrine kada strah čini da naša iskustva budu ograničena, da smo stalno u zoni komfora i da se zbog toga ne razvijamo. I ono što je možda najvažnije – samo izbegavanje čini da se strah pojačava. Kao što kaže citat „govori iako ti glas drhti“ – cilj nije da ne osećamo strah, nego da nešto kažemo i uradimo uprkos njemu, da nas ne zaustavi.
Neophodno jeste da uvažimo šta nam govori taj strah – da procenimo da li je realan ili nerealan. Ako je realan, da se povučemo ili bolje obezbedimo, a ako je nerealan, da tražimo načine kako da idemo dalje uprkos strahu. Jedan deo straha i anksioznosti su neizbežni, više su znak uzbuđenja pri susretu sa novom situacijom nego nekog ozbiljnog problema, i moramo da naučimo da ih tolerišemo.
Prevazilaženje strahova, fobija, anksioznosti, paničnih napada (što su sve problemi u vezi sa strahom povodom kojih se ljudi često odlučuju za psihoterapiju), zahteva suočavanje i izlaganje, ali vrlo postepeno, uz pravljenje plana i paralelnu izgradnju potrebne podrške.
CEO tekst čitajte u novom Nedeljniku, letnjem dvobroju, koji je na kioscima od četvrtka 25. jula. Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Napomena: Naredni broj Nedeljnika izlazi 8. avgusta.
Tagovi
