Brodska biblioteka koja me vodi ka Enkoridžu je mala i besprekorno uređena. Izuzev zbirke klasičnih dela koja zbog svojih mikroskopskih slova ostaju van mog domašaja, u njoj se nalaze romani za čitanje na aerodromu, nepoznatih autora, koji me nimalo ne privlače, baš kao ni biografije vrhunskih bejzbol igrača, trkača ili boksera, knjige o samopomoći i holivudski tračevi. Međutim, na polici Current Affairs nalazim, pomalo izdvojenu, izvanrednu knjigu mladog profesora sa Harvarda Kevina Birmingema: Najopasnija knjiga. Džejms Džojs i bitka za Uliksa.
Knjiga sadrži mnogo više nego što nagoveštavaju njen naslov i podnaslov, odnosno nedaće s kojima se Džejms Džojs susretao zbog svojih knjiga, usled slepila i kukavičluka izdavača u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama, koji se nisu usuđivali da ih objave, plašeći se cenzure, kazne i suda. Slučaj Džejmsa Džojsa je jedinstven: bio je poznat pre nego što je objavio ijednu knjigu.
Za to je dobrim delom zaslužan izvanredni lovac na književne talente, pesnik Ezra Paund. Prilično je dobro poznato šta je učinio za T. S. Eliota i koliko je vremena posvetio (nauštrb sopstvenog pisanja) ispravkama Puste zemlje. Ali verovatno je učinio i mnogo više da genijalni Džojs postane priznat, i povrh svega objavljivan pisac. Za njega je prvi put čuo 1914. godine od pesnika V. B. Jejtsa, koji je predložio Paundu da traži od Džojsa tekst za antologiju posvećenu irskoj književnosti koju je pripremao. Kada je to učinio, Džojs, tada sasvim nepoznat pisac, osim priloga za antologiju poslao mu je i nekoliko priča iz Dablinacai odlomke iz romana Portret umetnika u mladosti, za koje je tražio izdavača.
Paundovo oduševljenje nakon čitanja tih tekstova dokumentovano je u njegovim pismima. Pošto je bio praktičan čovek, smesta je preplavio najbolje engleske i američke izdavače izveštajima o Džojsovim tekstovima, ubeđujući ih da objave njegova prva dela koja, kako je tvrdio, krase visok književni kvalitet i velika originalnost. Odgovori koje je dobio su užasavajući: Džojsu niko nije priznavao ni najmanji književni talenat. Tvrdili su da odbijaju njegove knjige jer su loše napisane i još gore organizovane, da im nedostaje struktura i da su pritom grube i proste. Zašto bi rizikovali da budu kažnjeni ili izvedeni pred sud zbog tih knjiga koje ne bi prošle nijednu cenzuru, i pritom su prosečne?
LJOSINU KOLUMNU ČITAJTE U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 26. JULA.
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Tagovi
