Postoji ona uvrežena teza – a to je ne čini ništa manje istinitom – da je svako ko istrči maraton ili polumaraton pomalo pobednik. Ali među onima koji su nastupili na 35. Beogradskom maratonu, koji se vratio u srpsku prestonicu posle pandemije koronavirusa i makar na taj jedan dan prosuo šarenilo i radost po beogradskim ulicama, bio je i čovek čiji je uspeh možda još veći.
I to ne samo zato što je Jonas Kinde, Etiopljanin sa pasošem Luksemburga i olimpijac, osvojio drugo mesto u polumaratonu. Već zato što je Jonas Kinde čovek koji, kako je rekao u intervjuu za Nedeljnik, nikada na stazi nije sam: u njegovim patikama i u njegovim mislima je i 84 miliona prisilno raseljenih osoba, od čega 26 miliona izbeglica. I on je morao da pobegne iz svoje zemlje, i on je morao da pređe put od izbegličkog kampa do nekih novih trijumfa…
Upoznali smo ga u Riju, kada je nastupio pod stegom Međunarodnog olimpijskog komiteta. Tokom boravka u Beogradu, zahvaljujući Agenciji Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), izdvojio je vreme za ovaj intervju.
Takmičili ste se na Olimpijskim igrama, kao član Izbegličkog olimpijskog tima. Kako vas je to iskustvo promenilo? Koliko je to učešće bilo važno za izbeglice širom sveta?
Učešće na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. bio je jedan od najboljih trenutaka u mom životu. Zauvek ću ostati ponosni olimpijac. Sećam se ceremonije otvaranja, buke koju je pravila publika kada smo ušli na stadion. Nošenje olimpijske zastave u Riju predstavljalo je emotivan trenutak. Izbeglički olimpijski tim predstavljao je raseljene osobe širom sveta, prvi put, i pokazao je šta izbeglice mogu da postignu.
Koliko vam je važno trčanje? O čemu razmišljate kada ste na stazi?
Trčanje mi je spaslo život – kada sam boravio u izbegličkom kampu, trčanje me je teralo da idem dalje. Zbog njega sam mogao da gledam na svet vedrije i da skrenem misli sa situacije u kojoj sam se našao. A onda sam se preselio u Luksemburg, pa mi je sport pomogao da otpočnem novi život i da se integrišem. Omogućio mi je da upoznam mnogo ljudi u Luksemburgu i da steknem prijatelje ne samo u svojoj novoj domovini već i među ljudima širom planete.
Svaki put kada izađem na stazu, uronjen sam u trčanje i usredsređen na njega. Ključna stvar je kontrolisati disanje, tempo, ritam, snagu, naravno i brzinu. U svakom i u bilo kom trenutku trke moram da budem svestan i razdaljine koja me deli od cilja i kilometraže koju sam već prešao. To je od ključne važnosti kada želite da procenite koliko vam je energije preostalo i koliko treba da je upotrebite ne biste li postigli planirano vreme. Sem visoke fizičke spreme, profesionalni trkači moraju da poseduju i mentalnu disciplinu, da budu fokusirani, da kontrolišu svoj organizam tokom čitave trke.
Što se tiče one duhovnije strane takmičenja, pošto sam ja pravoslavni hrišćanin, svaki put kada na horizontu ugledam ciljnu ravninu, ispuni me osećaj zahvalnosti što sam živ i zdrav, i blagodaran sam Gospodu što je bio uz mene tokom još jedne važne trke. Zato se svaki put kada stignem na cilj prekrstim.
Na svakom takmičenju uvek osećam i snažno prisustvo svog sportskog idola, neponovljivog Abebea Bikile, etiopskog trkača maratona i čoveka koji je mojoj zemlji doneo prvo olimpijsko zlato. On je postao olimpijski šampion trčeći bosonog, i osećam se blagoslovenim što imam priliku da nastavim stazom koju je on utabao. Njegov uspeh je bio toliko izuzetan, a standardi koje je postavio toliko veliki da ga se često setim: ako je on uspeo da bude toliko dobar kao bosonog, zašto i ja ne bih mogao da uradim nešto veliko, kada već imam privilegiju da posedujem patike.
Kao neko ko nije odustao od svojih snova čak ni kada je morao da napusti svoj dom i svoju zemlju, šta biste rekli mladim ljudima i deci koja se uzdaju da će budućnost biti bolja?
Moja poruka je: ostanite pozitivni i samo nastavite. Kada naporno radite na ispunjenju svojih snova, kada se tome posvetite, onda ćete i uspeti. Svetla budućnost čeka čak i one koji su morali da napuste svoj dom, baš kao ja. Iz Etiopije sam otišao u potpuno novi život u Luksemburgu, ali danas za sebe mogu da kažem da sam ponosni olimpijac.
Prvi put ste boravili u Beogradu. Verovatno znate da je Srbija zemlja koja je vrlo svesna šta znači biti izbeglica i koliko okrutan rat ume da bude. Koja bi bila vaša poruka srpskom narodu, posebno kada je reč o solidarnosti i ponašanju prema izbeglicama?
Srbi znaju da niko ne postaje izbeglica svojom voljom. To je nešto što ti se desi. Zato je neophodno biti otvorenog uma i podržavati izbeglice, odakle god da dolaze, gde god da traže azil.
Moramo da budemo uz njih, a uz podršku svih nas, izbeglice mogu da napreduju i da doprinesu svakom društvu. Sport je tu veoma važan i može da pomogne izbeglicama da se lakše integrišu u novu zemlju.
Koliko ste zadovoljni svojim nastupom na ovogodišnjem Beogradskom maratonu?
Postigao sam svoje najbolje ovogodišnje vreme u polumaratonu. Cilj mi je bio da završim trku za manje od sat i osam minuta, tako da bi se moglo reći da sam ispunio svoju misiju.
Ali, kao što je slučaj sa svakom trkom u kojoj učestvujem, i ova je nosila još jedan sloj značenja. Svestan sam da ne trčim samo za sebe. Osim što se takmičim sa drugim profesionalnim atletičarima, dok pokušavam da podignem granice sopstvenih mogućnosti, imam na umu da predstavljam i 84 miliona prisilno raseljenih osoba na svetu, od čega je 26 miliona izbeglica. Kao čovek koji podržava i predstavlja UNHCR, pokušavam da podignem svest o bitkama koje se nalaze pred svim izbeglicama, ali u isto vreme i o ogromnom potencijalu i kreativnosti koju oni donose novim društvima.
Prošlo je, nažalost, vreme kada je Etiopija bila u svetskim medijima isključivo zbog sjajnih atletičara, kao što je vaš veliki idol Abebe Bikila. Nadate li se, ipak, da će Etiopija uskoro ponovo biti mirna zemlja, o kojoj će se pisati lepe stvari?
Strašno je ono što se događa, i slama mi srce, ali moramo da se nadamo da će mir nastupiti. Izbeglička kriza na našoj planeti ne može da bude rešena dok ne bude mira. Ponosan sam na svoju zemlju, na to odakle dolazim, na sve sportiste koje smo podarili svetu. I uprkos aktuelnom konfliktu, uveren sam da vrelo vrhunskih atletičara koji mogu da se bore za medalje neće presušiti. Trčanje je, jednostavno, u našem DNK.
