Ako je pad Berlinskog zida predstavljao „kraj istorije“ – ne u onom smislu kako se koncept Fransisa Fukujame često predstavlja kao poslednja tačka istorije posle koje nema više značajnih događaja, već kao ideološka pobeda liberalizma posle koje će se svi budući konflikti rešavati u okviru globalnog sistema u kom dominira princip slobode i tržišne ekonomije – onda možda ovih dana svedočimo vaskrsavanju istorije.
Rat u Ukrajini mogao bi da ostane izolovan sukob, a Rusija izolovana rupa, doduše povelika, na rubu evropskog tepiha, a možda se već, kako je to ovih dana rekao Džordž Soros, nalazimo u trećem svetskom ratu koji bi mogao da uništi našu civilizaciju. Bio bi to neki drugi „kraj istorije“, ne onakav kakav je zamislio Fukujama. Jednim delom, političkim, istorija se vraća u vreme Hladnog rata, ali ekonomske sankcije koje sa svih strana stežu Rusiju, a posledično i globalnu, a na prvom mestu evropsku, ekonomiju, svet vraćaju u promišljanja stara najmanje sto godina sa idejom da ekonomske blokade mogu da spreče ratne sukobe.
Nikome ko je proživeo u Srbiji devedesetih godina nisu potrebni nikakvi statistički i empirijski pokazatelji da bi mu objasnili kakvi su negativni efekti ekonomske blokade, nema tog grafikona i „krive“ koji će dočarati beskonačne redove ljudi koji su u njih stali više i ne znajući da li čekaju hleb, patrljke devizne štednje ili iseljeničku vizu u neku daleku, što je dalje moguću, zemlju, ili eventualno red za regrutaciju.
Jugoslavija, zapravo, u „istoriji sankcija“ ima veoma značajno mesto, i to nije samo zbog onih sankcija Ujedinjenih nacija SR Jugoslaviji, kojima se, evo, bliži trideseta godišnjica, i koje doživljavamo kao da su bez presedana, što iz evrocentričnog ugla i jesu, a zapravo su u velikoj meri za presedan imale sankcije koje su koju godinu ranije uvođene Iraku zbog napada na Kuvajt. Jugoslavija je svoje mesto u istoriji sankcija upisala mnogo ranije.
Ekonomske sankcije, ili neke preteče u protooblicima, tokom devetnaestog i na samom početku dvadesetog veka korišćene su kao sredstvo obračuna, doduše ne previše često. Od Napoleonove kontinentalne blokade kojom je pokušao da ekonomski devastira Veliku Britaniju, što mu se u dobroj meri obilo o glavu, pa i do Carinskog rata između Srbije i Austrougarske 1906 – koji jeste jedna od epizoda što su prethodile Prvom svetskom ratu – a koji se u zapadnoj istoriografiji naziva Svinjskim ratom.
U vreme ideala laissez-faire ekonomije, ipak je provejavao princip „rat je rat, a trgovina je trgovina“.
Tek se sa Prvim svetskim ratom ekonomska blokada počinje promišljati kao globalna metoda sprečavanja sukoba i agresija. Nikolas Mulder, profesor sa Univerziteta Kornvel, nedavno je, praktično koju nedelju pre uvođenja sankcija Rusiji, objavio knjigu „Ekonomsko oružje: Uspon sankcija kao oružja u modernom ratu“ („The Economic Weapon: The Rise of Sanctions as a Tool of Modern War“) u kojoj stavlja fokus na vreme Lige naroda, jalove preteče Ujedinjenih nacija koja nije uspela da spreči izbijanje Drugog svetskog rata.
On navodi da je Liga naroda, a Kraljevina Jugoslavija je jedan od osnivača, kao osnovu svog autoriteta u sprečavanju sukoba imala upravo ekonomske sankcije i da Liga zapravo nije bila toliko neefikasna koliko se danas veruje, već da upravo nije bila spremna na toliko jake efekte ekonomskih metoda koje je koristila.
Prema Mulderu, moderna istorija sankcija kao „ekonomskog oružja“ počinje tokom Prvog svetskog rata kada su Britanija i Francuska pokušale da izoluju Nemačku i njene saveznike iz globalne ekonomije. Kako se kraj rata približavao, lideri Antante predvođeni Britancima počeli su da promišljaju kako da ekonomski pritisak upotrebe kao sredstvo za sprečavanje daljih sukoba i povampirenja ambicija svojih protivnika.
Po njemu, počelo se od pretpostavke da su ekonomske blokade bile odlučujuće u ishodu rata (autor naglašava da to ne mora biti tačno), ali statistike su govorile o 300.000 do 400.000 preminulih u centralnoj Evropi od posledica gladi ili bolesti uzrokovanih ekonomskim faktorima. U svakom slučaju, u osnivačkoj povelji Lige naroda našao se i član 16 koji je predvideo da se članici koja izvrši agresiju na drugu zemlju uskraćuje mogućnost trgovine i finansijskih odnosa sa drugim članicama.
I prvi primer da sankcije kao metoda odvraćanja, možda nešto i poput nuklearnog naoružanja tokom Hladnog rata, deluju, Liga je dobila već 1921. godine – iz Jugoslavije. Prema Mulderu bio je to prvi primer pretnje sankcijama koji je dao rezultat, a odnosio se na granični sukob tadašnje Kraljevine SHS i Albanije. Kada je jugoslovenska vojska ušla na sever Albanije, Liga naroda je poslala svoju komisiju i utvrdila da trupe kralja Aleksandra treba da se povuku ili će uslediti sankcije. Slično je postignuto 1925. godine kada je grčka vojska napala Bugarsku zbog graničnih sporova, pa je i Grčka pod pretnjom sankcija odstupila.
Jedna od mana uspostavljenog sistema bilo je ono što je Mulder nazvao licemerjem velikih sila, koje ih je sprečilo da na istovetan način reaguju kada je Italija napala Krf 1923. godine. „Italija je kao realna evropska sila verovala da može da se izvuče sa postupcima sa kojima Jugoslavija nije mogla“, navodi on.
Ključne sankcije kojima će se mnogi vraćati u ovakvim situacijama odigrale su se 1935. godine, kada je Italija izvršila invaziju na Etiopiju. Tada su 52 od 58 članica Lige naroda uvele sankcije Italiji, među njima i Jugoslavija, zemlja koja je ekonomski bila među najviše pogođenima tim sankcijama.
Sredinom oktobra te godine predsednik vlade Milan Stojadinović na sastanku vladajuće stranke, Jugoslovenske radikalne zajednice, preneo je zvanični stav Jugoslavije o sankcijama prema Italiji.
„Sedamdeset miliona stanovnika Male Antante i Balkanskog saveza jednoglasno podržavaju Ligu naroda u sankcijama i spremni su da ih brane i oružjem ako je potrebno“, rekao je.
„Dvadeset odsto jugoslovenskog izvoza ide u Italiju, i naši izvoznici drvne građe, govedine i žitarica su nestrpljivi da pronađu tržišta koja će da zamene ono što su izgubili u Italiji. Druge članice Lige naroda bi trebalo da preuzmu robu koju mi ne želimo da prodamo u Italiju i oni bi trebalo da preuzmu jugoslovenske proizvode umesto onih iz država koje odbijaju da učestvuju u sankcijama“, dodao je Stojadinović.
Početkom novembra 1935. godine svetske novine su izveštavale o poseti kneza Pavla Parizu i Londonu, gde su ga dočekali ministri spoljnih poslova i gde je izneo situaciju Jugoslavije kojoj sankcije Italiji oduzimaju 20 odsto izvoza i zatražio kompenzaciju od članica Lige naroda. Britanska vlada je izrazila spremnost da podrži Jugoslaviju u tom zahtevu.
Već sledeće godine izvoz Jugoslavije u Nemačku (koja nije bila članica) porastao je za 130 odsto.
Sankcije Italiji nisu dale dugoročni rezultat, pre svega zbog snebivanja Britanije i Francuske da „idu do kraja“, na primer da zatvore pristup Sueckom kanalu za italijanske brodove, strahujući od direktnog rata sa Musolinijem. Musolini je imao različite metode prevazilaženja finansijske krize koja je bila cena rata u Etiopiji, a jedan od njih je bio i poziv Italijankama da doniraju nakit za otadžbinu, a pretopljavanjem zlata je osnaživao zlatne rezerve. Prema Mulderu, ove sankcije su imale drugačiji efekat. Italija, Nemačka i Japan su prepoznali pretnju od sankcija i usmeravali politiku tako da izbegnu negativne efekte. Italija se okrenula autarhiji, ali je pokušavajući da stvori ekonomiju nezavisnu od globalne sve dublje padala pod nemačku senku, a Nemačka je počela da teži ostvarivanju apsolutne nezavisnosti u nabavci sirovina i otpornosti na ekonomske blokade, što ideji „Lebensrauma“ daje dodatnu crtu. Prema Mulderu, Nemačka se okrenula „ekspanzionističkoj autarhiji“, a Hitlerov strah od sankcija bio je jedan od faktora koji su uticali na odluku da se napadne Poljska 1939. godine, što je dovelo do Drugog svetskog rata.
Stenli Hofman, profesor istorije sa Harvarda, krajem 1994. godine u Njujork tajmsu objavio je analizu – valjalo bi odmah naglasiti, nenaklonjenu srpskoj strani – u kojoj je uporedio pregovore u Bosni upravo sa etiopskom krizom 1935. godine, ukazujući na neuspele efekte sankcija.
„Kada je Italija napala Etiopiju, Liga je nametnula sankcije agresoru, a istovremeno su Britanci i Francuzi pokušavali da ispregovaraju kompromis sa Musolinijem. Sankcije ograničene na određene proizvode su bile suviše blage da naštete Italiji suštinski. Francusko-britanski plan je dodeljivao dve trećine Etiopije Musoliniju, ali je tu ideju sahranila javnost u Engleskoj, a Musolini je onda osvojio celu Etiopiju…
… Slično se dešava u Bosni. Medijacija Ujedinjenih nacija dovela je do serije planova, a svaki je ostavljao sve više Bosne u rukama Srba, a ništa od toga ih nije zadovoljilo…“, pisao je.
Sankcije nametnute SR Jugoslaviji zbog rata u Bosni i Hercegovini teško je posmatrati sa naučne, sociološke distance.
Argumentacija za uvođenje sankcija je bila podrška srpskim snagama u Bosni, a za sankcije je u maju 1992. godine glasalo 13 od 15 članica Saveta bezbednosti, uključujući i Rusiju. Od članica sa pravom veta, jedino je Kina bila uzdržana, a Kina je, zanimljivo, bila rezervisana prema sankcijama kao najveći izvoznik nafte u Jugoslaviju. Prethodno je Iran, zbog „napada na muslimane u Bosni“ uveo svoje sankcije Jugoslaviji na izvoz nafte, što je činilo oko dvadeset odsto uvoza SFRJ.
Velike sile su se cenjkale oko sankcija, a Francuska je recimo tražila da se iz celog paketa sankcija izuzme sport, da bi Fransoa Miteran, pristajući da se „vrati“ sport, tražio da se unese i odrednica da nisu samo srpske snage odgovorne za izbijanje rata. Od svega se na kraju odustalo, uključujući američki zahtev, i dobili smo paket nezabeleženih sankcija i izolacije koja je trajala u različitim fazama do 2001. godine. Sportske sankcije su ukinute krajem 1994. godine, po principu „sankcija se sankcijom izbija“, pošto je uvedena takozvana „blokada na Drini“, što su takođe bile sankcije SR Jugoslavije prema Republici Srpskoj. Kada se komisija UN uverila da se blokada većim delom poštuje, krajem te godine je došlo do popuštanja sankcija. A SR Jugoslavija je početkom 1996, par meseci posle Dejtona, simultano sa Ujedinjenim nacijama ukinula sankcije Republici Srpskoj.
Efekti sankcija se statistički vide u svakom pogledu, BDP je upola umanjen za dve godine, a BDP po glavi stanovnika u odnosu na kupovnu moć (u stalnim dolarima iz 2011), prema ekonomisti Goranu Nikoliću, sa 17.350 dolara u 1989, pao je na 6.926 dolara 1993. godine. To je bila najgora godina, već sledeće, 1994. došlo je do blagog oporavka, sa jedne strane zbog reformi Dragoslava Avramovića koji je stabilizovao dinar – što će Milošević neretko prisvajati tih godina („izgleda da krave u Srbiji daju više mleka iz inata zbog sankcija“) – a dobrim delom i što su u međuvremenu razrađeni mehanizmi zaobilaženja blokade, u narodu poznatiji kao – šverc.
Prema jednom zapadnom diplomati sa kojim je razgovarao Rodžer Koen, poznati novinar Njujork tajmsa i izveštač iz Jugoslavije u to vreme, susedne zemlje su počele da osećaju negativne efekte sankcija Jugoslaviji i umorile su se od toga, pa su granice sa Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom postale poroznije.
„Učvrstiti sankcije bi bilo jednostavno izvesti. Dajte milijarde dolara Mađarima, Rumunima i Bugarima kao kompenzaciju za izgubljeni prihod i kažite im da bolje čuvaju svoje granice“, rekao je taj diplomata.
Među zemljama koje su najspremnije bile da zažmure kada je reč o sankcijama bile su Ukrajina, Rusija i Grčka, a bilo je i robe koja je stizala iz Turske. A pošto carinici u susednim zemljama nisu baš poznati kao ljudi od karaktera, uz određenu doplatu je bilo različitih „snalaženja“. Druga je stvar što je to kriminalizovalo ne samo društvo nego i ekonomiju.
Tako je, prema Njujork tajmsu, primećeno da barže sa naftom, čelikom i drugom robom Dunavom plove ka Jugoslaviji iz Ukrajine i Rusije, sa fakturama na kojima je kao krajnja destinacija navedena Makedonija, ali je „očigledno da dovoze više nego što je Makedoniji potrebno“. U jednom izveštaju EU zabeleženo je da su iz Makedonije u Srbiju ušla 782 kamiona sa kompjuterima, hranom i hemikalijama, a 466 se vratilo iz Srbije u Makedoniju noseći sve od bakarnih cevi do smrznutih malina. U Rumuniju su, na primer, putnički avioni JAT-a svakog dana išli prazni iz Beograda za Temišvar i vraćali se sa po 20 tona benzina. Njujork tajms iz tog vremena je pisao i da je za Albaniju, trgovina naftom sa Srbijom – najveći biznis u zemlji.
Sankcije SR Jugoslaviji su svakako uticale na politički ishod rata, iako se Srbija pokazala otpornijom nego što su na Zapadu očekivali. Kada se Momčilo Krajišnik, ratni predsednik Skupštine Republike Srpske, prisećao dejtonskih dana i blokade na Drini, pričao je kako je Srpskoj Tuđman obećao izlaz na more, a Izetbegović referendum za pet godina o samostalnosti, ali da je Milošević sve to zaboravio jer je samo želeo da se ukinu sankcije.
Nisu sankcije bile jedini razlog ekonomskog sloma, pošto je struktura srpskog izvoza u staroj Jugoslaviji dobrim delom bila okrenuta internom izvozu u druge republike, sama činjenica da je došlo do krvavog raspada države bi uticala na pad u ekonomiji, ali dugoročni efekti sankcija se vide i iz podataka o dugoročnom rastu BDP-a u odnosu na 1990. godinu i 2018. godinu, po kojima su „u minusu“ samo Srbija i Bosna i Hercegovina. Na osnovu podataka Svetske banke, dolazi se do toga da je srpski BDP 2018. bio u minusu 11 odsto, a bosanski minus 1 odsto.
Slovenija je u tom periodu ostvarila rast od 98 odsto, Hrvatska oko 70, dok je i Crna Gora koja je takođe sa Srbijom bila pod sankcijama imala rast od 30 odsto. Crna Gora je specifičan primer, jer je, bar prema viđenju svog tadašnjeg državnog vrha, dobrovoljno ušla u sankcije.
Prema jednom stenogramu sa sastanka iz 1993. godine na kom su prisustvovali predstavnici SR Jugoslavije, Srbije, Crne Gore uz predstavnike ratnih Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, tadašnjeg predsednika i premijera Crne Gore, Momira Bulatovića i Mila Đukanovića napali su da nisu „dovoljno zainteresovani za dešavanja na spornim teritorijama“.
„Crna Gora je voljom svojih građana, iz perioda kada nije bila pod sankcijama, ušla u sankcije i želi da održi SRJ“, odgovorio je Momir Bulatović.
Koliko su sankcije pritisle crnogorsko rukovodstvo, koje je govorilo da ih pritiskaju sa Zapada na razne načine, govori i ova njegova poruka:
„Nemojte me neozbiljno shvatiti; ali, još ljetos su mi nekoliko uglednih Crnogoraca rekli da imamo na crnogorskim Komovima jedan jedini mogući potez, a to je da objavimo rat čitavom svijetu. Jednog od njih pitam: ‘Zašto’, kaže: ‘Shvati da nama života nema protiv čitavog svijeta; onda je bolje i časnije da objavimo rat koji ćemo izgubiti, pa da se makar negdje u istoriji priča da smo pokušali, ali da ne možemo da živimo mimo čitavog svijeta.'“
Sankcije kao međunarodni princip rešavanja sukoba su proteklih decenija proširene, pa se najveći broj sankcija uvodi zbog kršenja ljudskih prava i promovisanja demokratije.
Prema Globalnoj bazi podataka o sankcijama, projektu sa Univerziteta Dreksler, od 1950. godine do danas, najviše sankcija su drugim zemljama uvele Sjedinjene Američke Države, čak 42 odsto svih sankcija. Na drugom mestu je Evropska unija sa 12 odsto, dok sankcije Ujedinjenih nacija čine sedam odsto svih sankcija.
„Nema sumnje da su sankcije veoma bolne, ali to ne implicira da svake sankcije postižu svoj cilj“, rekao je autor ovog projekta Joto Jotov.
Prema njihovim podacima, oko polovine sankcija makar delimično je ispunilo ciljeve, dok je oko 35 odsto u potpunosti ispunilo ciljeve.
Posebno je primetno da se sankcije kao ekonomsko oružje češće koriste u poslednjih trideset godina. Prema Mulderu, Amerika je verovatno najotpornija trenutno na sankcije zbog strukture svoje privrede u kojoj izvoz i uvoz čine oko 25 odsto BDP-a. Amerikanci su se u vreme Hladnog rata suzdržavali od sankcija jer su imali paritetnu silu koja je mogla da odgovori, što danas nije slučaj, a ne treba zanemariti ni efekat javnosti koja ne preferira ratna rešenja.
Struktura privrede je veoma bitna i kada je reč o sankcijama koje su uvedene Rusiji.
Prema ekonomisti Slaviši Tasiću, iako Rusija ima malo veći BDP od Španije, ova država, kako je naveo „proizvodi od svega po malo“, Rusija proizvodi naftu, gas i važne metale. A za te proizvode ne postoje lake zamene. Tražnja za njima, kako navodi ovaj ekonomista, slabo reaguje na cene i ne popušta kad cene porastu.
Rusija proizvodi 6 odsto svetskog aluminijuma, 7 odsto nikla, 12 odsto nafte, 18 odsto pšenice, 19 odsto gasa i 25 odsto bakra.
Doskoro se ruskoj privredi zbog činjenice da je zasnovana na izvozu sirovina prebacivalo da je zastarela, ali se to sada prikazuje kao glavni globalni problem.
Fukujama je sada predvideo da će „ruski poraz omogućiti novo rođenje slobode“ i da će duh 1989. živeti zahvaljujući hrpi hrabrih Ukrajinaca“.
Osim ako Putin ne usvoji filozofiju sa Komova – može se ratovati protiv celog sveta, ali se ne može živeti mimo njega. Za jednu opciju će se opredeliti…
Tagovi
