„Šta danas znači biti Rus“: Pismo o „stidu, identitetu i rodoljublju“

„Kao i drugi postiđeni invazijom na Ukrajinu, napustio sam Rusiju, svoj dom. Osećamo se kao lišće, razbacano uraganom.“

Ovako je svoj tekst o tome šta znači biti Rus započeo ruski pisac i bivši novinar Ivan Filipov.

„‘Ukrajinci ne moraju da plate!’

Pokušavam da kupim tri šavarme na pijaci u Tbilisiju, u Gruziji, ali ulični prodavac odlučno odbija da uzme moj novac. Pokušavam da objasnim, iako sam upozoren da ne kažem ovo: ‘Izvinite, ja nisam Ukrajinac, ja sam Rus’. Prodavac gleda u ukrajinsku zastavu na mom reveru. On mi ne veruje.

Pre 24. februara, nikada nisam razmišljao o tome šta znači biti Rus. Sada je to sve o čemu razmišljam.

Rođen sam u Moskvi i donedavno sam tamo živeo ceo život. Ali ‘ja sam Rus’ bi bukvalno bila poslednja stvar koju bih odgovorio na pitanje ‘Ko si ti?’

Ja sam otac, ja sam kreativni direktor u filmskoj kompaniji, pisac, novinar, podkaster, prijatelj… Rus? Pa da, ali to je samo ime na pasošu koji imam, ništa drugo.

Odrastao sam tokom devedesetih i dvehiljaditih, kada su ljudi moje generacije – ili barem ljudi koje sam poznavao – o sebi mislili kao o građanima sveta. Posle prve godine na univerzitetu, stopirao sam po Evropi. Jedini put kada sam razmišljao o svojoj nacionalnosti bilo je kada sam morao da apliciram za vize. Znam, međutim, da se to na kraju svodilo na privilegiju. Za razliku od mojih prijatelja iz Dagestana, Burjatije, Jakutije ili Severne Osetije, mogao sam da priuštim da ne razmišljam o svom ruskom identitetu. Sa slovenskim licem i slovenskim imenom nisam bio podložan svakodnevnom šovinizmu koji izjeda rusko društvo.

Voleo sam svoju zemlju, ali nikada nisam mahnuo ruskom zastavom na demonstracijama, niti javno iskazao svoj patriotizam – to jednostavno nisu radili ljudi poput mene. Razmišljali smo o patriotizmu u smislu politike – ako vam je stalo do svoje zemlje, trudite se da je učinite boljom. Pa sam pokušao. Više od decenije sam išao na sve skupove opozicije, protestovao protiv nepravde. Istomišljenici i ja smo dali sve od sebe da naša zemlja bude bolje mesto. Ali nikada nisam pao na patriotske mantre o tome koliko je Rusija velika ili koliko je velika nekada bila i koliko velika treba da bude ponovo.

Zašto bih bio ponosan što je Sovjetski Savez bio prva zemlja koja je lansirala čoveka u svemir? Jurij Gagarin ili Sergej Koroljov bi trebalo da se ponose time, to je bilo njihovo dostignuće, a ne moje. Zašto da se ponosim što je Sovjetski Savez pobedio u velikom Otadžbinskom ratu? U njemu su se borili moji dedovi. Rat ih je slomio, ali su pobedili – i trebalo je da se time ponose. I znam da su bili. Ova dostignuća sigurno nikada nisu bila deo mog identiteta na isti način kao što su za ‘putinsku većinu’, moje sunarodnike koji svoj osećaj sebe grade na prošlim pobedama za koje ih vezuje samo slučajnost rođenja.

Ali sada se ova pitanja za mene čine važnim?

‘Ja sam Rus’, ponavljam uličnom prodavcu. ‘Ali ti si sa njima’, pita on, klimajući glavom u pravcu mojih saputnika. Marija Belkina i Kiril Živoj su ljudi koji vode volontere u Tbilisiju – pokret koji je već pomogao hiljadama ukrajinskih izbeglica u Gruziji. Da, sa njima sam. Upravo smo završili kupovinu automobila punog zaliha – hrane i sredstava za higijenu za distribuciju izbeglicama u jednom od centara za pomoć volonterima u Tbilisiju. ‘Ja sam sa njima – ali ja sam Rus’.

Dan invazije – 24. februar – je dan koji će zauvek ostati urezan u mom sećanju. Ogromnost i iracionalnost rata bila je poput fizičkog udarca. U mom pažljivo konstruisanom društvenom balonu, nije bilo nijedne osobe koja je podržavala rat.

Neki od nas su otišli ​​iz Rusije, a neki su ostali. Otišao sam sa filmskim rediteljem Kantemirom Balagovom. Bila je prošla ponoć kada smo sedeli u napuštenom restoranu istanbulskog aerodroma, čekajući naš let za Jerevan, u Jermeniji. Ispijajući čašu vode, Kantemir me je upitao : ‘Da li mislite da treba da prestanemo da pričamo na ruskom? Moramo li da se stidimo svog jezika?’

To je verovatno jedino pitanje na koje imam nedvosmislen odgovor: ‘Ne!’

Dozvolite mi da pokušam da objasnim. Vladimir Putin i Vladimir Zelenski govore ruski, ali njihovi jezici ne mogu biti drugačiji. Ruski Zelenskog je strastven, emotivan i živ – živ. Jezik ruske propagande je mrtav: – besmislena gomila opskurne birokratije. Veliki ruski reditelj Andrej Zvjagincev snimio je moćan film ‘Bez ljubavi’, o odsustvu ljubavi u svakodnevnom ruskom životu. Ruski koji govori Putin i njegovi prijatelji to odražava – namerno je neživ. Dakle, ne, nikada se nećemo stideti ruskog – mi govorimo drugim jezikom.

Nije sve sasvim isto sa našim pasošima. U redu za graničnu kontrolu u Istanbulu, čuo sam razgovor ukrajinske majke i ćerke. Stajali su odmah iza mene – pokušavali su da se vrate kući u Kijev. Pre rata su otišli ​​na odmor u Tursku, a sada su se vraćali u svet u kome se njihova baka skrivala u skloništu, a otac i brat su se pridružili snagama teritorijalne odbrane. Slušao sam njihov razgovor i osetio jak osećaj stida. Moj ruski pasoš je goreo kao vreo ugalj u džepu.

Mislim da neću uskoro moći da čitam nijednu od mojih omiljenih ruskih knjiga ili gledam ruske filmove ili TV emisije koje sam voleo. Svi oni sada imaju isti kraj – 24. februar i robotski glas predsednika Putina koji najavljuje svoju ‘specijalnu vojnu operaciju’. Buča, Irpen, Gostomelj, Marijupolj… Moraćemo da pišemo nove knjige i snimamo nove filmove. I, korak po korak, shvatićemo šta sada znači biti Rus.

Vrativši se u Tbilisi, konačno ubeđujem prodavca da uzme moj novac. ‘Ti ne podržavaš rat, zar ne’, pita me sumnjičavo. Ne, naravno da podržavam. Kako neko može da podrži ovo prokleto ludilo? Ali, iako sam čvrsto protiv rata i protiv Putina, ja sam Rus. Iz nekog razloga mi je važno da to kažem. Kako odlazim, on mi daje dodatni ćevap besplatno.“