Zamislite, iz Beograda je u Savu i Dunav, tokom prve decenije 20. veka, oticalo blizu četvrt miliona kubnih metara fekalnog otpada! Strašno.
Začudimo se ovde i pokažimo primereno gađenje, a potom recimo nešto o Beogradu, Srbiji i Evropi onog vremena. Beograd je 1900. godine imao nešto manje od 70.000 stanovnika. Ogromna Beogradska tvrđava je sačuvana, a grad nije dosledno urbanizovan zato što je do proleća 1867. godine bio podeljen na dva dela: turski grad (tvrđava sa garnizonom) i srpsku varoš. Tek posle odlaska Osmanlija grad će biti ujedinjen i njegov urbani razvoj biće konačno određen. U to vreme London (koji je sredinom veka sa milion stanovnika bio najveći grad na svetu) već je dobio prvu liniju metroa.
Prvi grad sa modernom kanalizacijom u Evropi bio je Beč. Bezmalo osamnaest stoleća posle rimskih gradova koji su imali vodovod i kanalizaciju, u Beču je jedan sistem kanalizacije izgrađen 1739. godine. Bilo je to vreme najvećeg uspona Austrije. Nasuprot ovom primeru, u Londonu kanalizacija nije postojala čak ni u vreme kada je taj grad bio središte „imperije u kojoj Sunce nikada ne zalazi“. Krajem pedesetih godina 19. veka došlo je do ekološke katastrofe: reka Flit (danas ulica) postala je otvoreni kanalizacioni kolektor. Rekom Temzom i gradom širila su se nesnosna isparenja. Stanje je bilo toliko loše da se 1858. parlament iselio iz grada. Čitav ovaj ekološki incident nazvan je „Veliki smrad“.
Velika i napredna država rešenje je dobila zahvaljujući jednom sposobnom građaninu. Džozef Bezaldžet nije bio prvi koji je taj projekat osmislio, ali je jedini uspeo da ga sprovede. Za samo sedam godina. Pariz je sa radom počeo ranije, a osnovna mreža izgrađena je 1873. godine. U Beču je nova izgradnja započela 1851. godine. Osnovne kanalizacije izgrađene su u rumunskom gradu Jašiju 1860, Zagrebu 1894, Sofiji 1902. i Beogradu 1905. godine.
***
*Tekst je objavljen u aktuelnom Nedeljniku.
U svakom broju možete da pratite rubriku Čedomira Antića: Globalna istorija Srbije.
