U studiji koja je prethodne nedelje objavljena u magazinu „Granice ljudske neuronauke“, psiholozi su testirali uticaj jedne animacije koja kreira iluziju na pedeset muškaraca i žena koji nemaju problema sa vidom. Koristeći infracrveni specijalni očni aparat došli su do zaključka da što je reakcija učesnika na iluziju veća, to su se zenice više širile.
Oni su takođe došli do zaključka da neki ljudi – možda ste i vi među njima – ne mogu da uoče iluziju.
Zenice u očima se stalno prilagođavaju na svetla u našem okruženju, šireći se kada je mračno kako bi prikupile što više svetla i sužavajući se kada je suviše svetlo kako bi izbegle preveliku izloženost.
S obzirom na to da se animacija sastojala iz uglavnom crne boje, mnogi bi pomislili da je samo reč o nedostatku svetla koji je izazvao širenje zenica.
„Nema dokaza da bi zenice trebalo da se promene samo zbog boje u ovoj situaciji, jer nije došlo ni do kakvih promena u okruženju“, rekao je profesor psihologije na Univerzitetu u Oslu i autor ove studije Bruno Lang, dodavši da „mora da postoji nešto drugo što je dovelo do promene u umu“, prenosi Njujork tajms.
Hipoteza koju su naučnici postavili glasi da iluzija funkcioniše zbog nagiba u centralnoj rupi na animaciji koja stvara utisak ulaska u crnu rupu ili tunel, što dovodi do širenja zenica. Naučnici su došli i do zaključka da je efekat iluzije varirao u odnosu na boju koja je bila preovlađujuća u pozadini.
Međutim, nisu svi potpali pod uticaj iluzije. Četrnaest odsto učesnika nije primetilo šta se dešava na animaciji. Prema procenama doktora Langa, razlog je verovatno to što su oni animaciju posmatrali dvodimenzionalno. Ovi rezultati poklapaju se sa onima dobijenim iz studije iz 2012. godine kada su doktor Lang i njegove kolege shvatile da Asahi iluzija – osećaj rastućeg odsjaja sunčeve svetlosti koja je delimično zaklonjena drvećem ili oblacima – takođe uzrokuje skupljanje zenica.
Nova studija je dobra jer je ukazala na „psihološku indikaciju odgovora na uočeno širenje mraka“, rekao je doktor Dejl Purvs, neurobiolog i profesor koji izučava vizuelnu percepciju na Djuku.
„Ova studija se bavi fundamentalnim problemom sa kojim se suočavaju sve životinje, uključujući ljude. Dok kamera može direktno izmeriti količinu svetlosti koja skuplja, mi nemamo taj psihološki aparat. Mi nemamo mogućnost da izmerimo svet“, rekao je Purvs.
Umesto toga, „mi imamo oči koje su povezane sa mozgom“. Kada se oko suoči sa nekom situacijom, „naš mozak analizira šta upravo posmatra i pokušava da izgradi odgovorajaći scenario o tome šta se može desiti i prilagodi se na to“.
Još jedan sličan primer je „Haljina“. Fotografija koja je postala viralna i izazvala mnogo debata 2015. godine jer ljudi nisu mogli da se usaglase da li je belo-zlatna ili crno-plava. Doktor Lang smatra da je to najveći eksperiment u ljudskoj istoriji.
„Kada je haljina u pitanju, naš mozak pokušava da odgovori na iluziju na osnovu svojih prethodnih iskustava. Informacije koje dobijamo iz sveta su neodređene, pa je naš mozak stalno prinuđen da nagađa“, rekao je Lang.
Doktor Purvs veruje da „sve što vidimo nije uvek u skladu sa fizičkom realnošću“.
„Sve što vidimo, od boja, linija i svetla – nije prevara. Međutim, iluzije pokazuju način na koji naš mozak funkcioniše praveći razliku između onoga što vidimo i onoga što stvarno postoji“.
Jedna od hipoteza doktora Langa je i da naš mozak stalno pokušava da predvidi budućnost.
Potrebno je vreme za određene stimulanse kakav je svetlost da dopru do naših senzora koji informacije treba da pošalju mozgu, koji ih nakon toga obrađuje i pokušava da im da neko smisleno značenje. Kako bi ovo postigao, mozak nekad pokušava da predvidi budućnost, kako bi bio u mogućnosti da odredi sadašnjost.
Stoga animacija sa crnom rupom ne mora da bude mana, nego dodatna funkcija. Mozak se trudi da predvidi nepoznato i na taj način nas pripremi za sve što nas može snaći.
„Mi živimo u virtuelnoj relanosti, ali je to jedna pragmatična virtuelna realnost. Svet koji vidite je iluzija, ali nema potrebe da se brinete zbog toga“, rekao je Lang.
Tagovi
