Sve što znam o slobodi govora naučila sam u Americi. Posle moje domovine, ta mi je zemlja uvek bila najdraža na svetu.
Znam da se time izlažem poruzi ovde gde Ameriku mnogi vole da mrze. No ja sam tamo naučila i sve što znam o slobodi medija i novinarstvu, pa ne bi bilo pošteno da to ne priznam.
Moje je viđenje sveta, htela ja to ili ne, „zapadnocentrično“. Godinama kao papagaj ponavljam da su zapadne vrednosti ujedno i naše vrednosti, da bih shvatila da tako mislim samo zato što sam „zapadnocentrična“. Sudim o svetu na osnovu američkih merila, preuzela sam njihove standarde.
U čemu je valjda sve vreme i bila poenta: zato sam i dobijala američke stipendije, zato su se za mene i otvarala vrata drevnih elitnih ustanova i prvorazrednih redakcija.
Nisam bila slepa za kulturne razlike. I kad smo već kod redakcija, 1989. godine sam, na putu od kuće do jedne redakcije na američkom „srednjem zapadu“, svakog jutra morala da prođem pored ljutite gomile koja je pred lokalnom klinikom za abortus bučno presretala nesrećne pacijentice. Zašto policija ne otera one divljake? U redakciji bi mi neko uvek objasnio da je pravo na protest svetinja.
Razjarene gomile sada širom Amerike protestuju protiv odluke Vrhovnog suda o abortusu. Ni predsednik Bajden ne štedi reči osude. A ja pomislim kako bih morala da se izvinim svim novinarima Politike od kojih sam svojevremeno tražila da čitaocima objasne kako je, od tri grane vlasti, sudska najranjivija i kako je političko svetogrđe da izvršna vlast vrši pritisak na sudsku ili, ne daj bože, javno napada sudije. A najbolji dokaz za to je da je protivkandidat Džordža Buša na izborima 2000. godine prestao da se buni protiv sumnjivog izbornog rezultata na Floridi čim je Vrhovni sud, većinom od samo jednog glasa, dao za pravo državi čiji je guverner bio Bušov rođeni brat, i presudio da glasove ne treba ponovo prebrojavati.
Ali gde su Amerikanci koji meni duguju izvinjenje? Imaju li nešto u svoju odbranu da kažu oni američki državni činovnici koji su zahtevali da se Srbima oduzme pravo da osporavaju sudske odluke iz Haga? Gde je njihova kritika odluke onog smutljivca koji je, poslednjeg dana mandata na položaju visokog predstavnika EU, u BiH Srbima zabranio da se ne slažu sa međunarodnim presudama o genocidu? Jer nema tog junaka koji bi se usudio da makar javno spomene mogućnost da se američkim ženama zabrani osporavanje presude o abortusu. A kamoli da predloži zakonsku zabranu kakva je izrečena Srbima. Jer bi to bilo potpuno neamerički, a uz to još i političko samoubistvo.
Kad bolje razmislim, ni moja kritika Haga nije bila moja, već američka. Odakle mi uopšte ideja da je nedopustivo da se svedočenje iz druge ruke, „rekla-kazala“, „reče mi jedan čo’ek“, prihvata kao dokaz protiv predsednika Jugoslavije? Pa otuda što je takozvani „hearsay“ bio nedopustiv na američkom sudu. Iako sam znala da su upravo Amerikanci ti koji su „hearsay“ dozvolili na Haškom sudu, čija su sva pravila oni krojili i gde je Slobodanu Miloševiću suđeno onako kako se u Sjedinjenim Državama sudi samo mafiji (delo nazoveš „zaverom“ kako bi okrivljenog osudio za zlodela svih koji su mu podređeni). A kad se zakon ne primenjuje jednako na sve, već selektivno, to nije ni selektivna pravda, to je samo izgovor kojim se služiš da bi targetirao neprijatelje. I to sam naučila u Americi i od Amerikanaca. To me je okrenulo protiv Tribunala u Hagu.
Ali nisu Amerikanci postali licemeri koje danas znamo tek kada su se potkraj prošlog veka okrenuli protiv Srba. One 1972. godine kada sam ja zavolela Ameriku, Ričard Nikson je još bio predsednik, Votergejt još nije počeo a Vijetnamski rat je još trajao. Iako se većina Amerikanaca još 1968. okrenula protiv rata, antiratni pokret je ostao najomraženija politička grupacija u zemlji, čak i kod ljudi su hteli da agresija odmah stane. Živela sam u najbogatijem američkom okrugu, ali su i tamo postojali Amerikanci koji su mislili da Rusi imaju pisca po imenu Tolstojevski. Nije urbana legenda, svedok sam iz prve ruke.
I tada je Amerika bila podeljena, razdirana socijalnom nepravdom i rasizmom. I tada je rušila tuđe režime i upadala na tuđe teritorije i ni tada nije dala da se to zove agresijom i genocidom, i tada je za sebe imala jedan aršin, a za ostatak sveta drugi. Nije se Amerika „pokvarila“. Iako se i meni sada čini da je počela da jede sopstvenu supstancu, da se okreće protiv same sebe, Amerika protiv Amerike. Jer tada nije zabranjivala strane medije, već su komunističke zemlje zabranjivale američke.
Možda je razlika i u tome što tada u mojoj zemlji nije postojao „civilni sektor“ koji je živeo od američkih donacija i svaku kritiku Amerike proglašavao za „antiamerikanizam“.
Ali ne pada mi na pamet da prestanem da kritikujem Ameriku koju sam zavolela jer mi je otkrila slobodu govora i kritike. To je i dalje ta ista zemlja, pa makar sama više ne trpi da je kritikuju, a domaće kritičare naziva Putinovim „korisnim idiotima“. N
*Kolumna je objavljena u Nedeljniku br. 547
