Bila je 2009. godina kada je nasilna rulja nakon nekoliko meseci protesta u Antananarivu, prestonici Madagaskara, upala u predsedničku palatu, priseća se Brajan Klas, američki profesor Globalne politike na Londonskom univerzitetu i autor knjige Potkljupivo: Ko dobija moć i kako nas ona menja?
Na nasilje su ih, kako piše Klas, podsticali oportunistički političari i deo uticajnih medija, što je uspešno pokrenulo državni udar, a kada je nekoliko godina kasnije razgovarao sa kolovođama udara, jedan od njih je prekinuo Klasa usred pitanja o demokratskim procesima u Madagaskaru: „Kako vi, Amerikanci, možete da nam držite predavanja o demokratiji!? Pa vi možete da za predsednika imate osobu koja nije dobila najviše glasova.“
Klas je odgovorio da „izborni sistem Sjedinjenih Država nije savršen, ali da, uz svo dužno poštovanje, američki političari nikada ne podstiču mase da postanu nasilne i rulje“, i da do vlasti pokušavaju da stignu „preko ulice, kada već pobeda na izborima izostane“.
Decenijama su SAD sebe proglašavale „svetionikom demokratije“ koji razorene nacije može da izbavi iz njihovog despotskog mraka. Kako Klas primećuje, takvo „preterano samopouzdanje“ je usađeno u vrednosti američkih državljana, što je mnoge pogrešno navodilo da države poput Madagaskara imaju šta da nauče od Amerike. Međutim, Klas piše da su Amerikanci i svet tokom predsedništva Donalda Trampa, svedočili radikalnim napadima „bez presedana“ na norme i institucije američke demokratije.
„Oni nisu bili bez presedana generalno. Slični autoritarni napadi su se događali i ranije. Ali oni su bili bez presedana za nas koji smo im svedočili, za našu generaciju“, primećuje Klas u autorskom tekstu za američki Atlantik.
Profesor Londonskog univerziteta je prethodnih dvanaest godina proučavajao slom demokratije i uspon autoritarnosti širom sveta. U tom kontekstu, istraživao je promene na Tajlandu, u Tunisu, Belorusiji i Zambiji… Kako naglašava, ove svojevrsne studije slučaja su ga naučile da „demokratije mogu da odumiru na mnogo načina“. I u prošlosti je većina demokratija odumirala ekstremno brzo.
„Atentati mogu da ugase demokratiju u deliću sekunde, državni udari za sat ili dva, a revolucije u jednom danu“, piše Klas.
„Ali u 21. veku, većina demokratija umire kao hronični, ali terminalni pacijent. Sistem slabi kako se bolest širi. Agonija traje godinama. Rana intervencija povećava stopu preživljavanja, ali što duže bolest traje, čuda p(re)ostaju jedina nada.“
Klas ističe da je definitivno da američka demokratija umire, iako postoji mnogo lekova koji bi je izlečili.
„Nažalost, naša politička disfunkcija znači da smo odlučili da ih ne koristimo, a kako vreme prolazi, dostupno nam je sve manje tretmana“, piše Klas.
Autor primećuje da je pokazatelja više. Nijedna veća reforma demokratije nije prošla većine u Kongresu. Nijedna ključna politička ličnost koje je pokušala da obori američke izbore nije suočena sa stvarnom odgovornošću. Američki (bivši) predsednik koji je orkestrirao najveću pretnju demokratiji SAD-a u modernim vremenima može slobodno da se kandiduje na sledećim izborima i može nesmetano da odnese pobedu, ukazuje Klas, aludirajući na Trampa i nerede kod Kapitola od 6. januara 2021. godine.
Trenutna situacija je, kako piše Klas, počela sa pogrešnom dijagnozom.
Kada je Tramp prvi put progvorio kao političar, sa političkim ambicijama, američke političke klase su ignorisale ove težnje, odbacujući ih sa dozom podsmeha, dok su Trampa doživljavali kao sporednog lika u sporednoj predstavi. Čak i da pobedi, mislili su, tvitovao bi kao „populistički lopov“ dok bi u praksi vladao kao „Romni republikanac“, ograničen sistemom. Međutim, za one koji su studije slučaja učili na primerima rasta popularnosti autoritarnih moćnika u Turskoj, Indiji, Mađarskoj, Poljskoj, Šri Lanki, Venecueli, na Filipinima i Tajlandu, a sve sličnih Trampu, njegova kandidatura nije bila za smeh.
Scenario je bio prepoznat.
Kako navodi Klas, u pitanju je bio klasični „problem referentnog okvira“. Prema tome, američka politička kultura je već dugo zapanjujuće izolovana.
„Uključite kablovske vesti i sve što vidite i čujete je Amerika, sve vreme. Druge zemlje povremeno dobijaju pažnju, ali je priča i dalje o nama (o Poljskoj se razgovara u kontekstu iskrcavanja američkih vojnika u Varšavi, Iran se pojavljuje samo u vezi sa nuklearnom diplomatijom Vašingtona). Naša opsesija nama znači da je to tako. Da li ste ikada na CNN-u ili Foks njuzu primetili analize o smrti demokratije u Turskoj, Šri Lanki ili na Filipinima“, analizira Klas.
Zbog toga je većina američkih stručnjaka i novinara koristila okvir „autsajder dolazi u Vašington“ da bi obradila Trampovu kampanju i njegovo predsedništvo, i kada je trebalo da svaku svežu činjenicu uklope u okvir „autoritarnog populizma“ ili okvir „demokratske spirale smrti“. I dok su besnele debate oko smanjenja poreza i uvredljivih tvitova, najveća priča je često bila u senci – sam sistem je bio u opasnosti.
„Čak i danas, previše ljudi Trampa percipira više kao Saru Pejlin 2012. nego kao Viktora Orbana 2022. Oni pogrešno veruju da je autoritarna pretnja gotova i da je Šesti januar bio izolovan događaj iz naše prošlosti, a ne blagi pregled naše budućnosti. To pogrešno tumačenje izaziva nedovoljnu reakciju političkog establišmenta. A najgore možda tek dolazi“, tumači Klas.
Za njega je osnovni problem u tome što je jedna od dve glavne stranke u SAD – Trampova Republikanska partija – postala autoritarna u svojoj srži i bazi. Shodno tome, postoje dva načina da se zaštiti američka demokratija. Prvi je da se reformiše, tako da ponovo bude konzervativna, ali ne i autoritarna partija – a la Republikanska partija Džona Mekejna ili Mita Romnija. Drugi način je da se autoritarnim republikancima trajno blokira mogućnost da preuzmu vlast.
Ipak, da bi to bilo moguće, demokrate moraju da pobede na svim izborima. Kada se suočite sa autoritarnim političkim pokretom, svaki izbori su egzistencijalna pretnja demokratiji. I na kraju će pobediti autoritarna stranka.
Erika Franc, politikološkinja i ekspertkinja za autoritarizam na Državnom univerzitetu „Mičigen“ deli istu zabrinutost: „Sa republikancima koji su izašli iz Bele kuće, i koji su sada u manjini u Kongresu, demokratsko pogoršanje u SAD je jednostavno stavljeno na pauzu“.
Doduše, Francova je bila optimističnija tokom većeg dela Trampove ere.
„Kada je Tramp postao predsednik, suprotstavila sam se prognozama da je demokratija u SAD osuđena na propast. Na kraju krajeva, Amerika ima mnogo snažnije demokratske institucije od Mađarske, Poljske, Filipina ili Turske. Iako je rizik od demokratskog kolapsa bio veći nego što je bio u skorije vreme i dalje je ostao nizak“, kaže Francova.
Međutim, kada demokratije počnu da odumira, obično se ne oporavljaju. Umesto toga, procesi u tim državama se zvršavaju ilustracijama autoritarnih vlasti sa imitacijama demokratskih institucija – nameštenim izborima umesto legitimnih, korumpiranim sudovima umesto nezavisnim sudijama i propagandistima koji „odmenjuju“ ozbiljnu štampu.
Naravno, postoje i izuzeci. Francova je navela nedavne primere Ekvadora, Slovenije i Južne Koreje. U sva tri slučaja, politički šok je delovao kao poziv na buđenje, u kojem je potencijalni autokrata uklonjen, a njihov politički pokret ili uništen ili reformisan. U Južnoj Koreji predsednica Park Gen Hje je zbačena sa funkcije i poslata u zatvor. Još važnije, objašnjava Francova, nakon njenog opoziva, došlo je do „čišćenja kuće“, pri čemu se nova administracija agresivno otarasila onih koji su bili saučesnici na putu u autoritarizam.
Ovi primeri ukazuju na mogućnosti za SAD. U nekom trenutku, Trampova „čarolija“ nad zemljom i njegovom strankom mogla bi da nestane.
„Možda bi otišao predaleko ili bi došlo do nacionalne nesreće i svi bismo se demokratski urazumili“, primećuje Klas.
Ipak, do početka 2021. Tramp je već otišao predaleko i došlo je do nacionalne katastrofe.
„Zato sam 6. januara 2021, dok su ziloti i ekstremisti napadali Kapitol, osetio neobičnu emociju pomešanu užasom i tugom – mračno osećanje“, kaže Klas.
Konačno, simptomi su bili nesporni. Nakon što je Tramp podstakao pobunu „u dobroj nameri“, pretnju demokratiji bilo bi nemoguće ignorisati.
Dok su republikanci Lindzi Grem i Mič Mekonel osuđivali Trampa u Senatu, izgledalo je da bi republikanci mogli da slede južnokorejski put i da bi Amerika konačno mogla da uzme lek. U stvarnosti, prijave su bile malobrojne i privremene. Prema novoj anketi Univerziteta „Monmaut“, šest od deset republikanskih glasača veruje da je napad na Kapitol bio oblik „legitimnog protesta“. Godinu i po dana kasnije, samo jedan od njih deset bi upotrebio reč pobuna u opisivanju nevolja tokom 6. januara.
„Umesto da počiste svoje dvorište, republikanci koji su se usudili da osude Trampa sada su najveći neprijatelji stranke, dok su promoteri Šestog januara u brzom usponu“, primećuje Klas.
Brendan Najhan sa „Dartmaut“ koledža, koji godinama analizira eroziju američke demokratije, kaže da republikanski lideri „definišu viziju trampističke Republikanske stranke koja bi mogla da se pokaže trajnijom od njega samog“.
Sa tim je saglasna i Fricova.
„Ono što me je iznenadilo i promenilo moju početnu percepciju (da demokratija u Americi nije toliko ugrožena) jeste odluka Republikanske stranke da i dalje prihvata Trampa i stoji uz njega. Period nakon nemira na Kapitolu bio je kritičan, a odgovor stranke bio je prekretnica“, kaže Fricova.
Američkoj demokratiji ovi trendovi ostavljaju sumornu prognozu. Najhan veruje da trenutno postoji „značajan rizik“ da će izborni ishod 2024. biti nelegitiman. Kako zaključuje Klas, američki sistem nije samo nefunkcionalan, već umire.
„Možda nismo osuđeni na propast, ali treba da budemo iskreni – optimistična procena stručnjaka koji proučavaju autoritarizam na globalnom nivou je da će se SAD najverovatnije smestiti u disfunkcionalnu ravnotežu koja odražava duboki demokratski slom. Još nije kasno da se to izbegne. Ali što duže čekamo, rak autoritarizma će se više širiti. Nemamo mnogo vremena pre nego što postane nefunkcionalan. Pardon, pre nego što stvarno umre“, zaključuje Klas.
Tagovi
