Moj prijatelj je završio sa poslom u petak uveče, oko 20 časova, a tokom dana mi je govorio da će sutradan ujutru, u šest časova, krenuti kolima na more. Posmatrao sam ga čudno. Radio je naporno poslednjih meseci na nekoliko frontova, gotovo da nije spavao i posmatrao me je očima rudara koji je završio smenu. Ali nije bio srećan kao Alija Sirotanović, već kao rob liberalizma, s vodnjikavim očima, kojeg ne slave kao heroja rada. Ispružio sam prst i rekao da gleda u njega, iako nisam neki naročiti Frojd. Objasnio sam mu da Jadran neće ispariti do ponedeljka, da Amfilohije neće, za inat Milu, popiti celo more, ali on je bio uporan. Teturajući se od umora, zagrlio me je i rekao: „Idem do perionice da sredim kola i krećem u šest.“
Vratio sam ga nazad, na dopunske časove. Preporučio sam mu da se naspava, da vikend provede kulirajući, kako bi se vratio na fabričko podešavanje i izašao iz začaranog kruga besmislene jurnjave koja vodi ka – nikuda! Neka ode u bioskop i pogleda nekakvu romantičnu komediju. Horor nikako, pojasnio sam mu, jer zašto bi plaćao kartu, kad ionako živi u njemu. Potom neka prošeta, posmatra pejzaže razrovanog Beograda i prošeta pored reke, a onda, kada oseti prve znake dokolice, sedne u kola i da gas. Ali nikako do daske.
Posmatrao me je hipnotisano, čak potcenjivački, kao zgubidana spremnog da pokloni dragocene časove lenčarenju, umesto da zaroni u odmor punim plućima. Moj drug je, srećom, doputovao neoštećen. Pokazao mi je ko je Terminator. Ali ovoga leta, kao da je izbio novi balkanski rat na drumovima. Putnici ginu u saobraćajkama kao da su, umesto peraja, maski i kofica, poneli „kalašnjikove“. Njihove omiljenje igračke automobili, postaju njihove grobnice. Kako ući u kola i ne postati mrtav i beo?
Posmatram svoju dragu krntiju tešku dve tone. Vršnjak je moje ćerke. Dakle, ima 17 godina. Poslednjih meseci, crkao mu je ventilator motora, pa je, srećom, na parkingu, a ne na Ibarskoj magistrali, iz motora počeo da kulja dim. Potom je počeo da pušta ulje, ali odozgo, kao fontana. Kako se u mehaniku automobila razumem kao i u pisanje, valjda vam ovaj tekst to nagoveštava, majstor mi je objasnio da se ne sekiram. Neki od dihtunga, ali koji, treba zameniti. Dakle, pošto sam otklonio dva kvara, čekao sam po vradžbinskom usudu, i onaj treći. Stigao je pre nego što sam se nadao. Na 35 beogradskih stepeni, akumulator je bio mrtav. Dakle, auto mi negde gubi struju. A kad čovek pogleda mog Krajslerovog „pi-ti kruzera“, pomislio bi da je to neuništiva mašina, pa je valjda i dizajniran u nešto između retro i futurističkog stila. Brajan Nesbit, kreator ovog snažnog dizajna s velikim krilima, ogromnom maskom hladnjaka, kao da pokriva frižider, ali onaj od poda do plafona u koji se može strpati svinjče i zalihe koka-kole za čitav mesec, sa velikim branicima i pragovima, objašnjavao je da je želeo da kruzer postane oličenje individualizma američke kulture. Kakav prevarant! Taj auto, da li je suv, da li je limuzina, da li je kombi, ko će ga znati, još nisam provalio, postao je oličenje kolektivizma srpskog mehaničarskog esnafa. Ipak ga volim. Uostalom, sve prave su ljubavi tužne. Ali ne bih otišao vozeći ga dalje od Sopota, kako bih eventualno proverio da li je Zoran Babić pronašao more i surfuje na talasima.
Naime, izdao bi me, pretvarajući se u mog potencijalnog ubicu. Koliko, međutim, ima sličnih tužnih vlasnika koji s takvim kolima putuju do Grčke ili Crne Gore, uzdajući se u Svevišnjeg kako će ih stare mašine odvesti do nekog jeftinog apartmana i vratiti ih nazad? Oni odu kod majstora, kako bi kola bila spremna za put, ali u njima čeka novo žarište koje se može pojaviti prilikom preticanja, ulaska u krivinu i odvesti putnike umesto na more, ka dubokoj zemlji.
Na auto-putu, kada se Turci vraćaju kući, trpajući u gepeke polovinu nemačkog BDP-a, poklanjajte pažnju retrovizoru jednako kao što gledate pred sobom, jer oni su već prevalili hiljadu ili dve kilometara bez odmora, manično jureći ka svojim udaljenim selima gde će pokazati kako su se popeli na društvenoj lestvici
Nije li Srbija proglašena za groblje polovnjaka? Pobogu, pa uvozimo ih čak i iz Bugarske! Ali, ono što je mnogo opasnije, jeste naša žurba da što pre negde stignemo. Nestrpljenje je izazvano ne samo anksioznošću, kao kolektivnom bolešću nacije, već i konstantnim stresom koji prethodi putovanju. Opsesivno-kompulzivne radnje koje preduzimamo kako bismo u turističkim agencijama pronašli što povoljniji aranžman, biranje destinacije uz obaveznu porodičnu svađu i preglasavanje ukućana gde ćemo se plaknuti, skupljanje novca s kartica i pravljenje računice za makar još jedan dan na moru, nabija unutrašnju tenziju koja će kad-tad eksplodirati. U kolima, na papučici za gas, dok osećate pritisak unutrašnje teskobe, recimo. Obično je to preticanje šlepera na Ibarskoj magistrali, kada pogrešno, u deliću sekunde, morate doneti odluku da li da se upustite u besmislenu trku s vremenom, dok na suprotnoj strani za volanom sedi nepoznati čovek slične sudbine i kocka se. Druga mogućnost je da opušteno čekate čistu situaciju, kako biste obišli brkatog kamiondžiju ili nacrvrcanog traktoristu.
Iskusni kuleri koji znaju da je sve vreme ovog sveta njihovo, uživaju u vožnji, trudeći se da putovanje pretvore u zabavu. Takvi staju na svakih 100 ili 200 kilometara kako bi popili kafu, protegli noge ili obišli nekakvu lokalnu atrakciju.
Mobilni telefoni su posebna priča. Posmatrao sam kretena koji pretiče sa oko 130 na sat i istovremeno kuca SMS. Sekunda prokletstva u kojoj se susrećete sa ništavilom, stiže iznenada i sticaj je niza okolnosti koje nazivamo sudbinom. Koliko bi teških saobraćajnih nesreća bilo izbegnuto da ste krenuli koji minut ranije ili kasnije? Zato svaki vozač mora da zna da ga u svakom trenu, dok je za volanom, ta sekunda prati kao izvesnost i da mora da bude spreman na susret sa njom. Sećam se, tek sam položio vozački ispit. Otac je sedeo pored mene, u legendarnoj, sportskoj „opel askoni“. Iznenada je ispred mene, na stotinjak metara, kreten počeo da pretiče kamion, prešavši u moju traku. Naravno, kamiondžije u tom trenutku dodaju gas, umesto da uspore, valjda im je to neki unutrašnji poriv osvete za one koji putuju kad kog požele, a ne zato što, kao oni, moraju, tako da sam osetio hladnu jezu i čuo sopstvene otkucaje srca, kao u filmu Alana Parkera „Anđeosko srce“.
Bio je to crni „audi“. Išao je pravo na nas. Otac je bio miran. Stavio je ruku na volan i usmerio „askonu“ krajnje udesno, ali ne naglo, već nežno, tako da su kamion, kreten u „audiju“ i „askona“ imali dovoljno prostora da projure bez dodira, a kamoli karambola. Prošli smo jedan pored drugog kao na aerodromskoj pisti, a ne na uskoj magistrali. Otac je bio potpuno smiren. Objasnio mi je da u bilo kojoj situaciji, ako se sačuvaju nervi, ima izlaza. Čak i kada vam smrt ablenduje! Hteo sam da me zameni, ali nije dozvolio. Namignuo mi je i rekao: „Teraj dalje, biće toga još.“ Tada sam se setio. Služio je JNA u Rijeci, gde su se obučavali šoferi, a on je postao rezervni oficir. Umeo je da vozi kao Sena ili Šumaher. Pokazao mi je to nekoliko puta, a kada bi zakočio, pogledao bi me i rekao: „Nikada ne radi ovo. Tako voze budale.“ Njegovi prijatelji su ga zadirkivali zbog njegove mirne vožnje, a on ih je cinično gledao. Nikada ga nisam pitao, ali sada sam siguran. Pobedio je sekundu prokletstva.
Ali, da biste preživeli susret sa sekundom prokletstva i pobedili je, ne smete da budete pijani, morate da isključite mobilni telefon i stavite ga što dalje od sebe, svesni da čak i kada puštate muziku laganim stiskom komande koja je na volanu, treba da znate kako gubite dragocenu sekundu ili dve koje znače vožnju vezanih očiju.
Na auto-putu, kada se Turci vraćaju kući, trpajući u gepeke polovinu nemačkog BDP-a, poklanjajte pažnju retrovizoru jednako kao što gledate pred sobom, jer oni su već prevalili hiljadu ili dve kilometara bez odmora, manično jureći ka svojim udaljenim selima gde će pokazati kako su se popeli na društvenoj lestvici. I oni kreću na put odmah posle mukotrpnih dana, kada rade više poslova, poput mog ortaka, ne želeći da Nemačkoj ostave ni dan od svog odmora. U toj nostalgiji, ispod koje kipti neuroza, gnev i osećaj poniženja, za volanom „mercedesa“ ili BMW-a, oni su istovremeno putnici i osvetnici, sa oružjem koje im se nalazi pod desnom nogom. Gas je u pitanju i oni će osetiti moć mašine koju su kupili i nehotice je pretvorili u oružje za uništenje. Kako sebe, tako i onih koji im se zateknu na putu.
Posebna su priča dečurlija koja tek polože vozački, izađu u grad, napiju se, nesvesni da upravljaju kočijom od 100 i više konja, kojom bi teško upravljao trezni Ben Hur. Nogom stiskaju gas do iznemoglosti, ne shvatajući da takva količina mašinske snage pretvorene u ogromnu brzinu, postaje njihova masovna grobnica. Razumem ih, bio sam klinac, kao mnogi od nas koji su ludovali i pravili se frajeri, dok su im devojčice sa zadnjih sedišta disale u vrat. Ali sreća je da je sekunda prokletstva tih ludih noći izabrala nekoga drugog o čijoj sam nesreći pročitao tek nekoliko redova, a zatim okrenuo stranu. N
Tagovi
ceca
Gospodine Apostolovski, molim vas, bez uvredljivih stereotipa kao "nacvrcani traktorista" ili "brkati kamiondžija". Šta ja, iz provincije, treba sad da zaključim? Da u Beogradu svi piju samo kiselu? A, šta treba beograđani da zaključe? Da svi na selu sedaju za volan "nacvrcani"?
srbijapsace.rs
Da, nije danas lako u saobraćaju. Gužve, rpeviše starih dotrajalih automobila, i navrh sve vrlo loša saobraćajna kultura. Kada je leto potrebno je pripaziti i na pregrevanje unutrašnjosti automobila (više možete pročitati na blogu https://www.srbijaspace.rs/blog/opasnosti-od-pregrejavanja-vozila-1371.html). Kao isve drugo obično se pomisli da se to događa drugima, ali opasnost je veoma relana.
Milan
Kada smo zadnji put čuli u izveštaju "kvar je izazvao udes"? Davno ili nikada - ne izazivaju udese kvarovi već bahati, izopačeni umovi. Sledeće pitanje je "zašto". A odgovor je -- zato što srpski sudovi oslobađaju ili mizerno kažnjavaju bahate i izopačene. Da li iz simpatije ili kao deo plaćenog aranžmana, procenite sami.
UniRent
Ove godine izgubili smo mnogo mladih zivota svi treba da se zapitamo kako dalje.Da li i dalje da se pije pa za volan, da li da postujemo propise i druge u saobracaju ili cemo po starom pa ko prezivi.
Nenad
Kao neko ko prelazi više od 100000km godišnje po skoro celoj Evropi, što privatno a što službeno, i to putničkim Automobilom, mogu reći da je danas prava Nauka da se čovek proveze od A do B bez udesa ili neke neprijatne situacije. Ni meni se nije svideo komentar o Brkatim Kaniondżijama, mislim da Autor texta nikad nije kao Suvozač seo a kamoli vozio Grdosiju od 40tak Tona. Ti moderni Gladijatori s moje strane zaslužuju i dobijaju svako Poštovanje. Za mene su najopasniji baš oni koji se jednom u Godini usude da sa svojim ne bitno da li polovnim ili skroz novim Ponosom da krenu pravcem Grčke Bugarske ili ne daj Bože HR i CG. Govorim o Autoputevima i Magistralama a ne grdskim i prigradskim Saobraćajnicama. To je Tema za sebe. Šta sad ispada, da je Brkati Vozač kriv što neko ko ne zna ni da uparkira Auto kako treba nije u stanju da pravilno proceni Situaciju i ko misli da mu Ergela od 100tinjak umornih Konja ( zbog gomile paradajza i ostalih namirnica koje su razbacene oko i ispod Suncobrana i Ležaljki) daje dovoljnu podršku i mogućnost preticanja i ku...nja na Cesti.... Saobraćajna Kultura i Svest su nešto što se ne kupuje Uplatom jeftinog Apartmana već nešto što se iz Kuće a ponajviše iz pređenih kilometra stiče. Vožnja po Autoputevima a i ostalim Magistralama je danas kao hod kroz Minsko Polje. Ipak je svaki Vozač odgovoran za sebe i samo brinući o sebi i o pravilnim postupcima će sačuvati i sebe a tako i ostale učesnike u saobraćaju. Oni koji me znaju rekli bi da Vam previše blago pišem. I ne želim da nikog uvredim mada bi trebalo jer bi se tad taj neko i možda zapitao. Najviše se Nesreća desi jer je baš Vozač precenio sebe , ne bitno da li u Brzini, Umoru, Alkoholu ili ko zna čemu. Vrlo dobro znam šta znači voziti Sportaka preko 300km/h što mogu uvek da dokažem a i normalno Porodično Vozilo s kojim se upravo trebam vratit sa odmora skoro 2000km u jednom pravcu. Zato dragi moji, pamet u Glavu i NE BRŽE OD ŽIVOTA....
"Brkati kamiondzija"
"Brkati kamiondzije" svojim znanjem i umecem spasu dnevno desetine zivota raznim budalama. Nikada do sada nisam video da kamion ubrzava kada je pretican. Verovatno budala ima svuda, ali u toj branzi manje nego za volanom besnih masina. Vi ste to malo zbog literalnog efekta ali ni brkatog kamiondziju ( osm turaka ) nisam video dugo. A nesrece se dogadjaju najvise zbog bahatih tatinih sinova u skupim masinama i puteva iz srednjeg veka. Pa na autoputu Ljig-Preljina ima mesta gde gubis kontrolu pri brzini vecoj od 80 km/h.
Vladimir
Poštovani Aleksandre, problem bezbednosti saobraćaja je mnogo kompleksniji nego što ste ga opisali, ali bih svakako pohvalio tekst i pokretanje ove značajne teme u Nedeljniku. Naime, u Srbiji postoje ljudi koji se na vrlo visokom nivou bave rešavanjem problema bezbednosti saobraćaja, ili bar pokušavaju, jer kao što vrlo dobro znate nije dovoljno samo biti dobar u onome što radite, naročito ne kada postoje problemi u vidu korupcije, ekstraktivnih institucija, itd. Ovi ljudi se, međutim, nalaze negde malo dalje od očiju javnosti, medija i politike, stoga im je potrebno prići i razgovarati ukoliko zaista želite da sagledate problem i profesionalno osnažite svoje članke. Bezbednost saobraćaja u Srbiji vapi za medijskom podrškom. Stoga je potrebno mnogo više od poetično-prozne interpretacije i ako ste već neko ko ima prostor da piše u Nedeljniku, molim Vas, zagrebite dublje, pišite izistinski, bavite se ovim. Tema je ozbiljna i zahtevna, budite i Vi. Srdačan pozdrav.