Konačno je počela Premijer liga. Kao što svi koji imalo prate fudbal znaju, ranije nego ikada zbog tog čudnog Svetskog prvenstva u Kataru o kome će se tek pisati. Ali ipak „konačno“, jer jako je teško bilo vikendima bez nje. Transfer-pijaca je bila veoma dinamična, velike zvezde su menjale klubove, odlazile u konkurentske timove u Engleskoj ili Evropi, potrošene su opet enormne pare i došle su na Ostrvo bar tri buduće megazvezde svetskog fudbala, mada je lično najviše zaboleo odlazak Manea. Svi smo jedva čekali da počne i počelo je u velikom stilu.
Svi smo gledali ka zapadnom Londonu. Neko ka Čelsiju, prateći početak post-Abramovič ere, ka skupljem i poznatijem komšiluku, ka klubu koji svi doživljavaju kao veliki jer on to i jeste.
Ipak, većinu nas u sezoni koja je počela zanima jedan čovek u „malom“ Fulamu, i prkosno smo sigurni da će dokazati da nije samo igrač za Čempionšip. Naravno, reč je o Aleksandru Mitroviću, našem dečku koji je imao vikend iz snova i koji je doneo Fulamu bod što niko na Krejven kotidžu nije očekivao. Sa dva gola Liverpulu siguran sam da većina misli da je on to već dokazao i da je svojim „mrziteljima Englezima“ zapušio usta zauvek.
Ali nije tako. Ne, ne, ne mislim da Mitrović nije igrač za Premijer ligu. Naprotiv, ubeđen sam da je on to već nekoliko godina sigurno, koliko dugo ga religiozno pratim iz vikenda u vikend, veoma često izbliza. Nego sam svedok da ga „engleski mrzitelji“, bar oni iz zapadnog Londona, u stvari jako vole.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
