Anatema bačena na mene zbog „Noža“ uvela me je u klub ondašnje disidentske elite u Beogradu. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Tanasije Mladenović, Žika Stojković, Danko Popović, Brana Crnčević, Milovan Đilas, Ljubomir Tadić, Veselin Đuretić, Matija Bećković, Vladimir Dedijer, Gojko Đogo, Rastko Zakić, Slobodan Bobe Filimonović, Rajko Đurđević, Miodrag Sekulić…
Sastajali smo se i debatovali najčešće u antikvarnoj knjižari, preko puta zgrade SANU, i u stanu čuvenog profesora neuropsihijatrije Veselina Savića.
Sve je filovano doskočicama i crnim humorom.
– „Nemanjin mač, a ne krst nam je potreban…“ – „Hrvati nikada nisu imali državu, a znaju gde su joj granice. Mi smo uvek imali državu, a ne znamo joj granice…“ – „Dva moderna auto-puta su nam preko potrebna, od Sarajeva do Stambola i od Prištine do Tirane, oba jednosmerna…“
Profesora Savića smo u svom krugu zvali Ludi Vesko. Nije se ljutio.
Po izlasku Vojislava Šešelja iz zatvora u Zenici, profesor me je zamolio da ga dovedem u njegov stan da ga upozna. Doveo sam ga. Profesor se zagledao u njega, dugo ga skenirao. Za sve to vreme ispružena ruka njegovog gosta, ispružena da se rukuje, visila je u vazduhu. „Ti si, sine, jedna velika budala!“, rekao je profesor i odbio rukovanje.
Izvodi iz knjige „Ožiljci života“ objavljeni su u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
