Uzor joj je Margaret Tačer. Do samog kraja bila je lojalna Borisu Džonsonu. Nakon njegovog pada, Liz Tras po svaku cenu želi da postane nova britanska premijerka. Podršku joj pruža pre svega desno krilo stranke. Prenosimo jedan pogled na moguću liderku Velike Britanije koji je objavio Dojče vele.
Skurilnih nastupa Liz Tras ima i više nego dovoljno. Na stranačkom kongresu njenih torijevaca 2014, Trus je, tada kao predstavnica Ministarstva poljoprivrede, govorila o kvalitetu britanskih prehrambenih namirnica, oduševljeno je pričala o britanskoj pšenici i prodaji jorkširskog čaja u Kinu. A onda je odjednom zagrmela kako Velika Britanija uvozi dve trećine sira: „To je sramota!“ Delegati su se doslovno zagrcnuli dok su grickali svoje sendviče.
A tu je i ono iz vremena kad je bila u Ministarstvu pravosuđa. Kada su je u Donjem domu parlamenta pitali o merama koje se preduzimaju protiv dronova koje se koriste za transport droge u zatvore, Liz Tras je rekla da su u jednom od tih zatvora počeli da koriste posebne pse čuvare koji laju kad se pojave dronovi.
Na društvenim mrežama šire se takvi i slični bizarni nastupi kandidatkinje za premijerku. Protivnici dovode u pitanje njen razum, a pitaju se i da li je ona uopće sposobna obnašati tu funkciju.
Kontinuirani uspon
Liz Tras se u konzervativnim vladama dokazala kao majstor političkog preživljavanja. Kontinuirano se uspinjala u hijerarhiji moći, od pravosuđa, preko finansija i trgovine, pa sve do Ministarstva spoljnih poslova. Dok je desetine njinih stranačkih koleginica i kolega „padalo“ kao žrtve unutarstranačkih političkih borbi i intriga, ona je „preživela“ čak i posljednji talas ostavki nakon rušenja Tereze Mej. U Džonsonovoj velikoj (i poslednjoj) rekonstrukciji vlade upravo ona je najviše profitirala. Liz Tras je uvek bila na glasu kao lojalna i vredna – iako doduše ti njeni navodni uspesi nikada nisu podrobnije analizirani.
Neumorno je radila na svom javnom imidžu. Od preuzimanja uloge šefice britanske diplomatije Liz Tras je na Instagramu i Tviteru neumorno objavljivala fotografije – sa šubarom na Crvenom trgu u Moskvi ili u vojnoj uniformi prilikom posete britanskih vojnika. Uvek je u blizini bio neki fotograf.
I dok su njeni protivnici pod znak pitanja stavljali to koliko je ona kompetentna, na primer onda kada je pobrkala Baltičko i Crno more, Tras bi uzvratila fotografijama koje su nastale tokom poseta Ukrajini – pa bi se zaklinjala da će se suprotstaviti Putinu. A upravo to unutar Konzervativne stranke ima veću težinu nego kad se neko ponekad retorički i sadržajno „oklizne“.
Pobornica Bregzita
Pritom uopšte nije bilo za očekivati da će Tras napraviti karijeru u redovima torijevaca. Tokom svog poslednjeg predizbornog nastupa na stadionu Vembli, kada su se Liz Tras i njezin interni suparnik Riši Sunak predstavili hiljadama članova svoje stranke kao kandidati za preuzimanje vođstva konzervativaca (a time i premijerske pozicije), ona je priznala da nema „tradicionalnu konzervativnu pozadinu“. Njen otac je bio profesor matematike, a majka medicinska sestra. Politički je njena porodica više bila levo orijentisana.
Oni su malu Liz vodili na proteste protiv atomske energije – ali ona je s tom fazom prošlosti već odavno raskinula. Isto važi i za njene prve korake u svetu politike, kada je kao studentkinja najpre ušla u Liberalnu stranku. Tu epizodu je kasnije nazvala „grehom iz mladosti“. Relaksiran odnos prema sopstvenim političkim transformacijama ona neguje i po pitanju stavova prema EU: od uverene proevropljanke uoči referenduma o Bregzitu 2016, ona se vremenom pretvorila u jednu od najžešćih zagovornica izlaska iz Unije. Liz Tras je poslednjih godina skretala sve više udesno, a danas se predstavlja kao pobornica čistokrvnog konzervativnog svetonazora. I to je ono što se sviđa članovima stranke u tradicionalnim „tvrđavama“ torijevaca na jugu Engleske.
Neodređen program
Na Vembliju je Tras još jednom jasno rekla šta ne želi – ne želi naime da povećava poreze. Još jednom je frustrirala sve one koji su pokušali iz nje izvuku nešto konkretno po pitanju načina na koji želi da reši brojne aktuelne probleme, od rasta cena energije, do divljanja inflacije u Velikoj Britaniji. I dok se zemljom širi priča o tome da će mnogi Britanci tokom zime morati da biraju između grejanja i hrane, Tras je samo rekla da nema dobro mišljenje o „poklonima“ od strane države, te da je smanjenje poreza isprobano sredstvo za generisanje privrednog rasta.
Tras sebe vidi kao naslednicu Margaret Tačer. „Čelična ledi“ je u osamdesetih godina prošlog veka privatizacijama i deregulacijom vratila privredu na put rasta. Liz Tras želi da se protiv aktuelne inflacije bori poreskim olakšicama, iako joj po tom pitanju oponiraju čak i ekonomisti nacionalne banke koji strahuju da bi tako samo mogla dodatno da ubrza spiralu rasta cena. Tras nije rekla kako želi da pomogne porodicama koje uskoro neće moći da plate svoje račune. Time će morati da se pozabavi novi ministar finansija, rekla je. A on nove milijarde može da namakne samo ako se dodatno zaduži. Britanski državni dug naglo je porastao još tokom korona-krize, a ako sada budu morali da se „kroje“ posebni programi pomoći, to znači da će s kamatama da raste i opterećenje za državnu kasu.
Čelično ćutanje umesto Čelične ledi
O svemu tome Liz Tras jednostavno ne kaže – ništa. Samo dodaje da će budžet predstaviti kada (i ako) bude na dužnosti premijerke. Ponavlja da će ljudi nakon poreskih olakšica „u džepu imati više novca“. Ali to baš mnogo ne pomaže velikoj masi ljudi s niskim platama, koji sad odjednom moraju da skupe novac za pokrivanje troškova gasa ili struje, koji su drastično poskupeli. Na te argumente Tras odgovara da mora da se pobrine za veću dozu konkurencije na tržištu energenata. Planira da dâ koncesije za brojna nova naftna i gasna polja na području Severnog mora. Ekološke kalkulacije tu ne igraju nikakvu ulogu. A kad namerava da reformiše energetsko tržište? To je i dalje sasvim otvoreno.
Ono što je posebno u sadašnjoj situaciji jeste da Liz Tras ne mora da pridobije poverenje većine Britanaca. Nisu to opšti, već unutarstranački izbori. Njoj je potrebna podrška većine Konzervativne stranke, koja ima oko 160.000 članova. Regularni parlamentarni izbori održavaju se tek za dve godine – mada mnogi već sada sumnjaju da će vlada Liz Tras do tada da opstane. Većina konzervativnih poslanika, naime, preferira njenog konkurenta, ministra finansija Rišija Sunaka. Da li će oni (i koliko dugo) da slede Liz Tras – to je sasvim otvoreno. Već se u slučajevima Tereze Mej i Borisa Džonsona pokazalo kako se oni odnose prema svojim sopstvenim propalim prethodnicima.
