Pretpostavljam da će ova kolumna biti kao i moje kuvanje, gomila sastojaka koja se već nalazi u frižideru i koja će tek negde usput da dobije formu. Dok sam razmišljala o kolumni i o tome kako da se predstavim, pitala sam se ko uopšte piše od dve osobe koje u meni žive i koje cepaju prostor na dva dela. Da, svi u sebi imamo makar dve ličnosti i možda je opšte mesto to spominjati, ali verujem da postoji trenutak u životu kad jedan od ta dva lika shvati da nije sam; pa se pitam, koji je od njih to shvatio i u kakvom su oni odnosu?
Jedna ja, koja je možda prijemčivija ljudima, jeste Hana koja ima konstatovan ADHD, koja je bila izbačena iz tri vrtića, koja mora sve da proba, sve da pipne, koja prvo stisne dugme pa onda pita čemu ono služi. Koja večito pada i guli kolena, koja ne zatvara usta i koja ima stav o svemu čak i ako je niko ništa nije pitao. Hana koja autostopira, spava u šupama, u autu, na podu, u pesku, koja presipa bube iz jedne ruke u drugu, ona koja ne gleda na sat i koju samo strah može da uzbudi.
Na drugom kraju je Hana koja bi mogla danima da ne izađe iz kuće, da čita knjige ili da nepomično radi na kompjuteru, kojoj je teško da se natera da ode do prodavnice i koja će, ako vidi bubu na zidu, metodom čaše i papira elegantno da je izbaci napolje – neće je ubiti ali joj svakako neće ni poželeti dobrodošlicu. Hana koja umesto uživanja, traži funkciju u svemu, koja sebi broji sate i analizira na šta je utrošila svoje dragoceno vreme. Jedna u kuću ne bi ušla a druga iz nje ne bi izašla. Da li su one komplementarne ili su u sukobu? Da li jedna drugu osuđuju ili sažaljevaju? Da li neko mora da preovlada i, ako mora, je l’ se ja uopšte pitam ko?
U priči Tona Telehena, holandskog autora koji piše dečje knjige za odrasle, na uskom puteljku se susretnu nilski konj i nosorog. Kako bi se mimoišli, neko mora da se skloni u stranu. Pošto ni jedan ni drugi to neće da urade, stanu da razmisle kako to da reše. Nosorog je predložio da se naljute i da nasrnu jedan na drugog, ali nešto ih je mrzelo to čitavo nasrtanje pa su na kraju seli na puteljak da pojedu malo slatke trave. I tako su, grickajući, ćaskali o tome kuda su pošli. Čini mi se da tako ja i ja sedimo na uskom puteljku i grickamo slatku travu. Dokle će taj piknik da traje ne znam, ali znam da jedna od njih dve, ili obe, pišu roman već dve godine. To je kao nekakva tajna ali dosta mi je tajni, posebno onih koje samo ja znam. Zato ću sad sve da kažem, pa ko hoće da čuva nek čuva, ko neće ne mora.
Trenutno sam u tom čudnom, mističnom periodu pisanja knjige, a to kao da je neki život za sebe, koji nije postojao pre i neće postojati posle. Na ivici, na litici. Najgore od svega je verovatno kad se nekom izlaneš da pišeš i onda te posle sretnu negde i prvo što te pitaju je „Kako napreduje roman“, kao da kad nešto stvoriš, šta god to bilo, ništa drugo u vezi sa tobom više nije važno, nisi više zaseban entitet.
Pisanje je u neku ruku kao trudnoća, čitavih devet meseci te neko pita kog je pola i kad ti je termin. Ne znam odgovor ni na jedno ni na drugo. I onda usred te nerazrešene ljubavi s knjigom, ulazim u nov odnos, kolumnu. Tek će tu biti proklizavanja, roman koji neće da mi se iseli s gajbe i kolumna koja će jednom nedeljno da mi spava na kauču. Slatka trava koju grickam dok dupetom zatvaram kofer sa zvucima i urlicima. Ne znam koja ja piše, ali prva priča je ipak samo postavljanje stola – tanjiri, viljuške, noževi, da možemo ko ljudi da sednemo i jedemo.
***
Nova kolumnistkinja Nedeljnika Hana Piščević je umetnica, rediteljka i scenaristkinja. Objavila je jedan roman. Drugi (upravo) piše…
Kolumne Hane Piščević čitajte u Nedeljniku
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
