Nakon dvanaest dana kampovanja na Bojani u našem starom karavanu, zaputili smo se ka Hrvatskoj kroz Bosnu. Prošle godine u ovo vreme povadili smo zadnja sedišta i pozadi napravili krevet. Ideja je bila da put podelimo na dva dela i da spavamo u Bosni na Hutovom Blatu, nadomak granice. Nismo znali ništa o tom mestu, samo smo videli privlačne fotografije i uključili navigaciju. Krenuli smo kasno pa smo i u Bosnu ušli kasno i po mraku pratili mapu. Navigacija nas je uporno vrtela ukrug i kad god bismo se ponadali da ćemo izbiti na jezero, opet bismo završili u istoj tački. Setila sam se Skorsezeovog „After Hours“ i poželela da ugasim televizor.
Duž puta je na svakih nekoliko kilometara bila tabla sa šahovnicom, ali malo drugačija od onih na koje sam navikla. Pitala sam Resku u čemu je stvar a on je rekao „Herceg-Bosna“. Nakon sat vremena traženja lokacije, jednoglasno smo odlučili da zajebemo spavanje s pogledom i da zakampujemo bilo gde. To nije bilo magično rešenje za sve probleme jer je trebalo naći pogodno mesto za karavan a oko nas su bile samo kuće i njive.
CEO TEKST NOVE KOLUMNE HANE PIŠČEVIĆ ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 29. SEPTEMBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
