Još dok smo mala deca, uče nas da govorimo, guraju nam te velike reči u mala usta kao da je važnije kako ćemo opisati svet od onog kako ćemo ga videti. Kleštima nam ispravljaju krive reči kao volan na biciklu koji još ima pomoćne točkiće. A one prve reči – pažgete (špagete), dotkor (doktor), dinojaur (dinosaur), kuda odlaze, taj skup znakova koje su deca konstruisala mnogo pre nego što su otkrila Vuka Karadžića. Te prve reči kao mlečni zubi koji će s vremenom ispasti i umesto kojih će izrasti oni stalni, čvrste reči od cementa u vokabularu koji svi razumeju.
I kasnije, kad malo porastemo, i dalje nas jezik juri, nameće nam se kao primarno sredstvo komunikacije, kulturna odrednica, intelektualna veština, merilo obrazovanja… Što više jezika znaš, to bolje poznaješ svet. Možda je sve to tačno i u neku ruku verovatno ima smisla, ja jezik koristim za sve, kako egzistencijalno tako i intelektualno, s jezikom u bitku, s jezikom u ljubav, ali ipak moram da se zapitam, da li je stvarno neophodan u tolikoj meri? U stvari, da li je neophodno da se večito razumemo?
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 6. OKTOBRA, DIGITALNO IZDANJE NA NSTORE.RS
UZ NEDELJNIK SE NA POKLON DOBIJA NOVI BROJ HIT MAGAZINA ISTORIJA
