Ljudi u Srbiji vole da pričaju o sahranama, ko je bio, ko nije i kako je bilo. Ali skoro se nije o jednoj sahrani toliko pričalo koliko o oproštaju od jednog od najpoznatijih srpskih hirurga, akademika prof. dr Zorana Krivokapića, koji je preminuo u 68. godini. Medijima to nije bilo interesantno, a po čaršiji se danima pričalo kako je došao ceo Beograd. Cela Srbija. I ljudi iz inostranstva. Niko nije mogao ni da kaže ko je sve bio, jer bilo je toliko ljudi.
Kada nam je direktor jedne velike farmaceutske kuće, četvrti po redu, ispričao da je stao u red za saučešće u 12 sati, a izjavio ga tačno u 15.10, bilo je jasno da se u Beogradu desilo nešto nesvakidašnje. I da nisu tu došli samo pacijenti i prijatelji velikog doktora, profesora, humaniste i čoveka koji je spasao mnoge živote.
U vremenu kada nam odlaze mnogi lekari, a nekima je i dalje sporno koliku platu bi trebalo da ima hirurg od čije „mirne ruke“ zavise životi svih nas, a brzo zaboravljamo kako smo sve doktore tokom pandemije gledali kao slamku spasa, posebno na važnosti dobija pitanje ko će da nas operiše dalje.
Šta znači biti veliki hirurg, kako oni žive, kako se spremaju za operacije, koliko je stresan rad u operacionoj sali, šta znači kad ljudski život zavisi od tebe, koliku žrtvu nosi taj posao, koliko zarađuju hirurzi i zašto odlaze, ko su danas najveći „skalpeli“, a ko su „očevi“ srpske hirurgije i zašto su hirurzi toliko važni, za Nedeljnik je pristao da posle godina dogovaranja ispriča jedan od naših najvećih i najpoštovanijih hirurga, akademik, prof. dr Predrag Peško.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 13. OKTOBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
ROĐENDANSKI BROJ NEDELJNIKA NA 96 STRANA – POKLON NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
Tagovi
