Četvrtak je, 26. oktobar 1972. godine, na naslovnoj strani „Njujork tajmsa“ priče iz Vijetnama o dogovorenom okviru za prekid vatre sa Hanojem, vest da je preminuo dizajner Norman Norel, ko su dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju; na drugoj strani otkriće o presretnutim pismo-bombama koje je „Crni septembar“ poslao Niksonu i još dvojici članova njegove administracije, a na trećoj strani u gornjem delu strane veliki naslov: Dvoje srpskih partijskih lidera podnelo ostavke u velikoj Titovoj čistki.
U izveštaju „Njujork tajmsa“ je tog dana moglo da se sazna mnogo više i o kontekstu i dubini promena u vrhu srpske politike nego što je to moglo u domaćim medijima. Zašto li je „Njujork tajms“ baš na trećoj strani novina objavio priču o ostavkama dvoje jugoslovenskih političara, i to sa republičkog partijskog nivoa, ako je to bila – kako je Tito želeo da predstavi – jedna obična kadrovska promena koja nema nikakve dublje konsekvence?
Možda je „Njujork tajms“ naslućivao nešto što mi nismo, a što znamo sada, pola veka kasnije koliko je prošlo od „pada srpskih liberala“. Da je to bila zapravo poslednja istorijska raskrsnica na kojoj smo zaista mogli da izaberemo pravo skretanje. Ako su neke kasnije ili neke ranije istorijske odluke bile neminovnost, bilo da je reč o ulasku u velike ratove ili čak i ovako krvavom raspadu Jugoslavije. Možda Osma sednica i dolazak Miloševića na vlast, o čemu smo pisali u prvom broju „Istorije“, nisu mogli da se izbegnu, a pad liberala je najbliže nečemu što bi se moglo zvati istorijska greška iz nehata i kapric jednog čoveka…
CEO TEKST PROČITAJTE U HIT MAGAZINU ISTORIJA KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NOVI NEDELJNIK. NOVI BROJ NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. OKTOBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS