Nijedan nije kao prvi. Ne znaš šta te čeka. Samo ti se vrti u glavi od uzbuđenja. I ne možeš na početku da savladaš tremu. Pa te stigne euforija. Pa počneš da se treseš od straha. I taman kad se ponadaš da će ti se želje ispuniti – razočaraš se. Blaženo kajanje.
Takav je svaki prvi Mundijal. Dožive oni koji imaju više sreće 20 prvenstava sveta kojih se sećaju, ali šta god novo da donesu, prvi uvek ostaje poseban. Sa njega pamtiš i dresove i imena sudija što stignu do nokaut faze i onu priliku zbog koje si polomio maminu lampu i onaj penal zbog kog si plakao do zore, glave zabijene u jastuk.
Koliko god se fudbal menjao, to je ostalo nedodirljivo. Narativ koji prihvatiš i koji ti pomogne da zaista poveruješ da je ta igra važnija od bilo čega što se oko tebe događa, čak i ako ti je zemlja pod sankcijama, čak i ako se sve drugo raspada.
A iza narativa je uvek proces.
Ovo je priča o putu koji je fudbal prošao i o fudbalu u kakav bi neki novi klinci, ne znajući šta se zapravo pred njima događa, mogli da se zaljube od sredine novembra: šta nas čeka u Kataru?
Kako je bilo?
Da bismo mogli da razumemo šta se danas dešava u fudbalu, potrebno je da napravimo mali – obećavamo, mali – istorijski zaokret. Koje su formacije donosile rezultat? Koji su timovi i treneri pravili revoluciju?
U godinama pre prvog Mundijala 1930. godine fudbal je promenio svoje lice, a igrači na terenu nisu više stajali u prvobitnoj formaciji s početaka igre 2-2-6, već je jedan igrač iz „navale“ vraćen u centar veznog reda. I oko njega se sve vrtelo. Kako je to napisao Džonatan Vilson, taj igrač morao je da bude dominantan igrač. Igrač sposoban da igra više pozicija, sa više različitih veština, „odbrambeni igrač i napadač, golgeter i igrač koji je u stanju da uništi igru protivnika“. Verovatno najznačajniji igrač na toj poziciji s početka bio je Luis Felipe Monti, koji je 1930. godine igrao finale u dresu Argentine, a 1934. u dresu Italije. Urugvaj je bio organizovaniji, precizniji u pasu i utakmici u kojoj su oba tima izašla na teren u vrlo sličnoj formaciji, to je bilo vredno titule prvaka sveta. Četiri godine kasnije, selektor Italije povukao je Montija više ka poslednjoj liniji tima, u formaciji koja je podsećala na 3-2-5 više nego na 2-3-5, a Monti je odigrao ključnu ulogu u čuvanju Matijasa Zindelara, koga mnogi smatraju „prvom lažnom devetkom u istoriji“. Zindelar se značajno povlačio ka sredini terena, a Monti ga je disciplinovano pratio.
Tako je Italija na tom, ali i na narednom prvenstvu, koje je sama organizovala, napad podredila odbrambenim zadacima u centralnom delu terena. Tako je finalu stradala Mađarska, koja je prethodno izbacila „čudo prvenstva“, tim Švajcarske, koji je sa klupe predvodio Karl Rapan. Rapan je uveo važnu inovaciju u do tada poznatu defanzivnu strukturu, „čistača“, igrača koji će stajati iza defanzivne linije, u formaciji koja je izgledala kao 1-3-3-3.
Tu je taktiku u finalu narednog Mundijala, odigranom tek 1950. zbog Drugog svetskog rata, primenio tim Urugvaja, koji je naneo najteži poraz Brazilu u istoriji – na brazilskoj Marakani. Brazil je igrao moderan fudbal, u formaciji 3-2-2-3, sa igračima koji su menjali pozicije i formirali trouglove svojim kretnjama, ali je u finalu selektor zahtevao da se striktnije drže WM formacije. Urugvajci su bili organizovaniji, insistirali su na napadima preko brazilskog levog beka i došli su do pobede.
Od narednog prvenstva, odigranog 1954. godine, stvar se promenila i približila modernoj slici fudbala. Onaj centralni igrač u veznom redu, dobio je značajno ofanzivniju ulogu, pa je tako u mađarskoj „Lakoj konjici“ Nandor Hidegkuti (o tome ćete čitati prekosutra) imao ključnu ulogu u velikim uspesima tima koji, nažalost, nikada nije postao prvak sveta. Mađari su nominalno igrali u formaciji 3-2-3-2, a Džonatan Vilson je napisao da je „kada Zakarias vrati u poslednju liniju, a Božik ode napred, to zapravo bila formacija 4-2-4“. Upravo tako igrao je Brazil koji je osvojio dva naredna prvensvtva, 1958. i 1962. godine. Brazil je u centru terena imao Didija i Zita, koji su komandovali timom, a sposobnost njihovih štopera da iznesu loptu, pomagala im je da se transformišu u 3-3-4 formaciju. Ključni igrač za uspehe koje su Karioke napravile, bio je svakako Pele, mašina za golove. Vilson piše da je shvatanje brazilskog stručnog štaba, da čvrst defanzivni blok od četiri igrača pruža priliku kreativcima poput Pelea i Garinče da bljesnu, doneo rezultat brazilskom timu.
Tako je, 1966. godne, razmišljao i Ser Alf Ramzi, koji je kao selektor Engleske, na svom terenu, doneo titulu Gordom Albionu. Njegov tim je igraou nominalnoj formaciji 4-1-3-2, koja je u napadačkoj fazi prelazila u 4-3-3. Protiv timova koji su igrali u formaciji koja je Brazilu donela titule, Engleska je u centru igrališta imala dva igrača viška. Inovacija vredna titule prvaka sveta.
Svaka nova generacija trenera, prema pisanju tadašnjih analitičara i novinara, „degradirala je fudbal“. Tako u Čileu 1962. novinari pišu hvalospeve o Dragoslavu Šekularcu (i o njemu ćete tek čitati na ovom mestu), jer je očuvao dribling kao vrednost, u fudbalu koji je „robotizovan“. Ta robotizacija bila je disciplinovano pridržavanje taktike.
Sedamdesete su donele fudbalsko čudo. Na prvenstvu održanom u Meksiku 1970. najbolji timovi su bili Brazil (koji je igrao u svojoj staroj formaciji 4-2-4, ali uz mogućnost da se tim transformiše u 4-2-2-2) i Italija koja je igrala „katenaćo“ (u asimetričnoj formaciji 3-4-3). Brazil je protiv rigidnih Azura lako stvarao višak i zasluženo postao prvak sveta. Sledeći Mundijal bio je kao pod indigom prvenstva odigranog 20 godina ranije. Ponovo su Nemci u finalu pobedili tim koji je igrao najbolji fudbal na svetu. Holanđani su igrali „totalni fudbal“ Rinusa Mihelsa, a „čistač“ ili libero, igrač koji je čuvao leđa odbrani, imao je zadatak da iznese loptu i ostane u veznom redu, pa je i to bila neka vrsta asimetričnog 3-4-3 sistema. Holanđani su se u ofanzivnom delu tima slobodno, kretali, menjali mesta, a leđa im je čuvao neverovatno požrtvovani Neskens. Ponovo se, međutim, u finalu dogodilo da Nemci stave „flastera“ na najboljeg protivničkog igrača i u organizovanoj i disciplinovanoj igri odnesu pobedu.
Poslednji turnir odigran sedamdesetih ostao je pod velom vojne hunte i domaćinskog suđenja u Argentini, ali se ne može poreći da je Menotijev tim opet doneo nešto novo u igru, a da je Ozi Ardiles, u formaciji koja je izgledala kao 4-2-4, ali je fluktuirala, bio ono što danas nazivamo „box to box“ igračem. Kada bi igrao povučenije, to je ponekad ličilo i na modernu formaciju 4-2-3-1.
Na prvenstvu 1982. Italija se još u grupi osvetila Brazilu za poraz 12 godina ranije. Brazil je i dalje igrao svojih 4-2-2-2 sa strašnim kvadratom koji su formirali u centralnom delu terena sjajni fudbaleri, a u čijem je ofanzivnom delu bio tandem Doktor Sokrates i Ziko. Ipak, Azuri su imali rešenje. I ne samo za Karioke. Oni su igrali u sličnom sistemu koji je korišćen i 12 godina ranije, stajali su asimetrično, sa Gaetanom Šireom na poziciji libera i Paolom Rosijem na poziciji heroja turnira.
A onda je Karlos Bilardo uveo „normu“. To je bio sistem 3-5-2, u kome je Argentina imala tri čvrsta odbrambena igrača, dvojicu krila koja vrše pritisak visoko na protivničkoj polovini i Maradonu koji može da radi šta želi. Taj će sistem dobiti potvrdu u pobedi protiv Bekenbauerove zastarele kopije starog holandskog sistema, ali i na Mundijalu 1990. godine gde će najveći broj ekipa igrati u tom sistemu, čak i Gazina Engleska. Kako je napisao Džonatan Vilson, bio je to sistem koji je dozvolio zvezdama da bljesnu, ali je fokus bio na odbrani.
Devedesete su donele više napadačkih ideja. Brazil nije odustajao od svog 4-2-2-2 sistema, ali je kvartet u centru terena imao drugačije uloge nego ranije, Dunga je komandovao veznim redom i bio u stanju da dugom loptom pogodi najveće zvezde tima u špicu – Romarija i Bebeta. Italija je igrala Sakijev sistem 4-4-2 koji Vilson naziva kompresovanim pritiskom jer su igrači „zgusnuti“, između odbrane i napada je 25 metara prostora, a odbrana je postavljena visoko pa se stalno vrši pritisak na protivnika. Brazil je slavio u finalu 1994. ali je četiri godine kasnije poklekao protiv Francuza. Zidanova Francuska igrala je u formaciji koju nazivaju i „božićna jelka“ (4-3-2-1), a Dešam, Karembe i Peti su imali zadatak da čuvaju leđa kreativnom delu tima, gde je kucalo srce Trikolora: Zinedin Zidan.
Brazil će upravo svoju grešku popraviti na početku naredne decenije. Postaviće ekipu u nominalnih 3-4-3 ili 3-5-2 u zavisnosti od Rivaldove pozicije, sa super-brzim i talentovanim Robertom Karlosom i Kafuom, a svih sedam igrača iza najisturenije trojice, radiće za njih. Kako i ne bi kada su taj trio činili Ronaldo, Rivaldo i Ronaldinjo. Do finala je 2022. došla i Nemačka, u ormaciji 3-4-1-2. U tom trenutku, većina ekipa igrala je po novoj normi: 4-4-2.
Već od prvenstva koje su upravo Panceri organizovali, koncept sa tri igrača u odbrani, gurnut je duboko na klupu. Koncept sa četiri igrača u zadnjoj liniji vratio se u modu i taj će koncept biti odbrambeni temelj, zajedno sa dva zadnja vezna ispred odbrane, u godinama koje će uslediti, bez obzira na ofanzivno opredeljenje trenera. Francuska 2006. je igrala u klasičnoj 4-2-3-1 formaciji, šampion sveta sa tog prvenstva Italija igrala je izvitoperenu 4-4-2 formaciju gde su se Toti odnosno Pirlo spuštali nešto niže sa svoje nominalne pozicije i kreirali igru, dok je Holandija, finalista Mundijala 2010. igrala po „francuskoj skripti“ iz 2010. striktno 4-2-3-1. Dva vezana prvaka sveta, Španija i Nemačka, igrala su u postavci koja varira između 4-2-3-1 i 4-3-3. I jedni u drugi u srcu terena imali su trougao, Španci – Buskets, Ćabi Alonso i Ćavi, a Nemci – Švajnštajger, Kremer, Kros.
Tako su karike jednog procesa – i kada to nije bilo lako vidljivo – uspevale da kreiraju logički i istorijski lanac. Tako je fudbal, kroz brojeve i šeme postao ono što je danas. A između brojeva i šema izgrađen je narativ koji ga je učinio najvažnijom stvari na svetu.
Kako „jeste i biće“?
Fudbal se, kako je u ovom (površnom) sižeu prikazano, značajno menjao, rehabilitujući neke svoje ideje ali samo kada je za to bilo dovoljno praktičnih razloga i sahranjujući one koje ne donose rezultat. Još tridesetih godina pričalo se da dribling kao dribling, larpurlatistička fudbalska stvar, više ničemu ne vredi i da je važno kontrolisati teren pasom. Tako su oni koji driblaju zauvek upadali u oko. U značajnom periodu herojsku ulogu imali su i igrači koji su igrali libera, čiji su se grandioznost i iznošenje lopte cenili. Špicevi su uvek bili heroji, a oni koji kontrolišu srce terena, uvek duša timova – od Montija, preko Hidegkutija, Krojfa kada se spusti kao „lažna devetka“, Doktora Sokratesa, Dunge, Pirla, sve do Ćavija, Krosa ili Pogbe na poslednjem prvenstvu.
Tu su klinci oduvek tražili svoje heroje, ne prepoznavši da iza njih stoji sistem igre koji je odabran i tim koji radi sve kako bi najbolji dobio karte koje želi. Da iza njih stoji kontekst.
Danas je „heroj“ zapravo sistem igre sam po sebi.
Pišući o modernom „superheroju“, Aleksandar Holiga se za Telesport pametno setio dela Tomasa Karlajla i citata da je „istorija sveta ništa drugo do biografija velikih ljudi“.
Ovaj će Mundijal ostati zapisan ne kao događaj, ne kao turnir revolucije – ne kao deo procesa – nego kao zbir crtica iz biografija njegovih najvećih zvezda.
Nauka je zauzela opravdano važno mesto u fudbalu, svaki statistički podatak se pažljivo meri i analizira, svakom detalju je posvećena preko potrebna pažnja. I to je unapredilo igru. Ali bi moglo da utiče i na njen karakter. Gotovo sve taktičke varijante su svima koji se bave trenerskim poslom na vrhunskom nivou poznate. Nemoguće je zamisliti da neko uvede inovaciju koja bi do te mere šokirala protivnika i čitav svet, poput inovacija koje su uvodili taktički pioniri. I tridesetih i pedesetih i sedamdesetih i devedesetih i danas glavna je stvar ko i sa kojim brojem igrača kontroliše centralni deo terena i kakvi mu se iz toga koridori otvaraju. Samo je pitanje načina na koji će ekipa do toga doći. Ali je nemoguće zamisliti nešto toliko ludo i nešto toliko novo što bismo mogli nazvati „revolucijom“ na Mundijalu u Kataru.
Upravo zato što je bilo kakva velika, revolucionarna promena nemoguća, koliko god bilo opasno, možda možemo i da pozajmimo Fukujaminu tvrdnju o „kraju istorije“. U Kataru bismo mogli da vidimo kraj „taktičke istorije“. I početak novog doba, onoga što je ostalo kada se proces završio.
Nikada, ni na jednom prethodnom Mundijalu, individualac – jedan čovek, istrgnut iz tima i konteksta – kao danas nije bio u prvom planu. I u naslovima novina. I u izlozima knjižara koje reklamiraju biografije pre bilo koje druge fudbalsko-fenomenološke teme. I u reklamama. I na društvenim mrežama. I na tribinama i na Tviter tribini.
Ne postoje protivnici. Ne postoji tim. Ne postoji kontekst. Ne postoji epizodna uloga. Postoji samo bljesak, insert iz svakodnevnog života zakovan u sazvežđe i onda čim prestane da svetli ostavljen da završi kao padalica u zaboravu.
Neki novi klinci koji će po prvi put grickati nokte zbog jednog Mundijala, školuju se u sistemima u kojima se govori samo o najboljim i najgorim đacima, u digitalnom svetu – svetu srećnih – sve lako mere „lajkom“, „retvitom“ ili reakcijom na Instagram story, a pažnja im, kako su primetili funkcioneri najvećih klubova, luta i luta.
Neće u Kataru nestati velike tragedije u poslednjim minutima. Neće prestati da se tuku i opijaju fudbaleri kada ih stignu muke karantina. Neće sudije prestati da greše, ni pored VAR tehnologije. Pogreši i robot. Neće na ovom prvenstvu svi autsajderi otići kuću pognute glave. Neće proći prvenstvo bez tenzije, ludačkih frizura, velikih radosti i bola koji ne prolazi. Samo što ih novi narativ neće sačuvati. Jer novi narativ ne prepoznaje proces. Proces je ostavljen taktičkim fanaticima i onima koji bi voleli da to budu.
Novi narativ prepoznaje samo pojedince i samo će se oni pamtiti. Igrači, istrgnuti iz tima, sistema i konteksta; iako bez konteksta, a to je važna istorijska lekcija, heroji i antiheroji i ne postoje.
*Sutra na ovom mestu čitajte priču o novom fudbalskom svetu
Tagovi
