„Ja sam žena, ja sam majka i ja sam hrišćanka!“ Taj borbeni poklič je Đorđa Meloni ponovila bezbroj puta, kao da zna da se tu krije suština njenog političkog uspeha. U subotu (22. oktobar) je Vlada čija je premijerka položila zakletvu.
Pre Đorđe Meloni su sve sami muškarci vodili Italiju, neki od njih i samozvani mačo-tipovi poput Silvija Berluskonija. Ali, izborni uspeh Meloni je upravo utemeljen i na naglašavanju njenog ženskog pola.
Tako je dospela na čelo nove koalicione vlade njene „Braće Italije“, te desničarskih stranaka koje vode Berluskoni i bivši ministar Mateo Salvini. No, medeni mesec među njima već je prošao. Zbog prepirki oko podele funkcija, Berluskoni je optužio novu premijerku da je „samovoljna i arogantna“.
Ali, očito ova bivša novinarka nije tako delovala biračima te je uspela da marginalnu neofašističku stranku – iako je to imidž od kojeg bi danas da pobegne – dovede do izborne pobede.
Vernici i mali preduzetnici
S jedne strane, njenu stranku su na glasačkim listićima zaokružili mnogi katolici, sledeći zalaganje Meloni za tradicionalnu porodicu. Ova samohrana majka jedne ćerke stoji uz najtvrđe stavove Katoličke crkve i protivi se abortusu i homoseksualnosti.
Konzervativni ideali dobre žene i majke u Italiji imaju dugu tradiciju još od Benita Musolinija – iako je u njegovo doba bilo mnogo sledbenica fašizma, jedva da je ikoja formalno imala neku državnu funkciju.
Meloni su birali i mnogi samostalni preduzetnici u Italiji. Oni cene njen borbeni duh i to što se, radeći između ostalog i kao konobarica i dadilja, uspela na sam politički vrh. I posebno to što tvrdi da nije zaboravila nevolje malih preduzetnika i vlasnika trgovina.
Tako je i došlo do uspeha Meloni i „Braće Italije“, stranke na čijem je čelu već desetak godina.
No iako je jedna žena na čelu Italije, u njenom kabinetu ima svega šest ministarki i osamnaest ministara. U italijanskom parlamentu je udeo žena spao sa 35 odsto na 31 odsto.
Agresija u mekšem ruhu?
Da li je radikalna desnica i u Italiji otkrila da tvrdu politiku treba umotati u makar naizgled meko ruho? To jest, da li žene bolje prodaju ideje desnice?
Sociološkinja Katrin Fangen sa Univerziteta u Oslu veruje da u tome ima nešto istine: „I druge ekstremno desne stranke imaju već neko vreme žene u vrhu, to nije ništa novo. To bi mogla biti strateška odluka kako bi se više obratilo ženama koje mogu da se identifikuju sa ženom na vrhu stranke“, rekla je ona za norveški list Framtide.
„Ekstremno desne stranke i dalje uglavnom biraju muškarci, ali nema više tolike razlike. Oko 40 odsto biračkog tela takvih stranka su sada žene“, dodala je Fangen.
Doduše, na evropskoj radikalnoj desnici postoje bitne razlike u tome šta važi kao „konzervativno“. Recimo, desničari u Francuskoj ili Holandiji se glasno zalažu za ravnopravnost polova, delimično i za prava homoseksualaca.
Uzor iz Francuske
Dorit Geva sa Centralnoevropskog univerziteta u Beču ukazuje na liderku francuskog „Nacionalnog okupljanja“ Marin Lepen kao odličan primer pomaka desnice iz čisto muškog domena:
„Lepen od pre desetak godina imidž stranke čini blažim, korak po korak. Jedan od elemenata koji je ranije odvraćao birače bio je mačo-imidž“, kaže Geva.
Francuska opozicionarka je maltene nasledila stranku od njenog oca Žan-Marija Lepena. Taj bivši pripadnik Legije stranaca se zadovoljavao glasovima veterana alžirskog rata i najljućih ekstremista, ali je tako uvek ostajao na margini.
Marin Lepen je shvatila šta treba promeniti, a to je učinila i Meloni s „Braćom Italije“. „Ona je shvatila privlačnost i moć koju ima“, smatra Dorit Geva. Samo tako se može objasniti što je osvojila preko dvadeset odsto glasova u Italiji.
Recept dolazi od Marin Lepen – umesto muškarčina, „tu su sada briga i zaštita, država poprima karakteristike majke koja brine za svoje građane“, kaže Geva. Čvrsta ruka je u ženskim svilenim rukavicama.
Meloni naglašava da država treba pružiti više socijalne pomoći majkama jer je i njena majka ostala sama kad ih je otac napustio – Đorđa je imala tada jedanaest godina. Lepen obećava jaču socijalnu pomoć, doplatu za stanovanje, veće plate – i to sve na račun imigranata koji, prema njenoj priči, u Francuskoj prolaze bolje od domaćih.
„To je strategija za proširenje baze birača“, kaže sociološkinja Geva. „U tome se preskaču granice, pominju se vera, porodica i konzervativne vrednosti, ali uvek tako da se ne isključe ni oni koji se sa tim ne identifikuju.“
Tako radikalna desnica sa ženskim likom sve više zadire u politički desni centar. Nekadašnje velike narodne i demohrišćanske stranke skoro svuda u Evropi izgubile su profil i po izbornim parolama često je teško razaznati da li je stranka umereno ili radikalno desno.
Istok još uvek želi muškarčine?
Kako se čini, na istoku Evrope to ne vredi: u Poljskoj i u tamošnjoj stranci „Pravo i pravda“, baš kao i u mađarskom Fidesu koji vodi Viktor Orban, uzde su čvrsto u rukama „pravih“ muškaraca.
Pavel Zerka iz američkog Saveta za međunarodne odnose tu ne vidi neko geografsko pravilo, nego način političkog razvoja: „U zapadnoj Evropi su populistički pokreti nastali najčešće kao iskaz nezadovoljstva vladajućom elitom, protiv migranata, protiv EU ili iz post-fašističkih grupa“, priča on.
„Na istoku Evrope se od pada komunizma nije ni razvila neka takva etablirana stranka nego su takve populističke ili nacionalističke stranke zapravo počele kao konzervativne stranke političkog centra koje su klizile sve više prema desno“, dodaje Zerka.
On misli da ni te stranke više ne mogu živeti samo od glasova muškaraca. Jer, i zapadnije po pravilu gube oni koji loše stoje kod žena. Moglo bi se reći da su žene odlučile izbore u korist Džoa Bajdena, premda je Donald Tramp zapravo nešto povećao udeo ženskih glasova u odnosu na izbore kada je pobedio Hilari Klinton.
Stranke kod kojih postoji velika „polna asimetrija“ u biračkom teško da se mogu dokopati vlasti. To se vidi kod Erika Zemura u Francuskoj, Konfederacije u Poljskoj ili Voksa u Šopaniji. „Zanimljivo da kod Marin Lepen ili ‘Braće Italije’ takve asimetrije praktično nema“, dodaje Zerka.
U Poljskoj su već shvatili
U Poljskoj je vladajuća „Pravo i pravda“ doduše još pre nekoliko godina postavila Beatu Šidlo kao premijerku. Ona se pre svega bavila socijalnim i ekonomskim temama i to je donelo stranci rekordan broj glasova 2015. godine.
Doduše, upozorava Zerka, možda ne bi trebalo previše učitavati u izborni uspeh Đorđe Meloni u Italiji. Jer, Italijani često menjaju vlast i često glasaju za nove ljude kako bi pronašli rešenje za stare probleme. Onda brzo zna da nastupi razočaranje.
„Njena stranka privlači žene podjednako kao i muškarce, pol ne igra nikakvu ulogu nasuprot životnom dobu ili stepenu obrazovanja, uprkos njenom zazivanju tradicije i fašističkih korena“, misli Pavel Zerka.
No koliko će trajati ljubav birača i Meloni – to u talijanskoj politici tradicionalno ne zna niko.
Tagovi
