Dole ispod, gde se od reflektora vidi samo senka: Priča o antiherojima koji fudbal čine životom

Iznad grada uzdizao se logo njegovog zaštitnika. Bio je to čovek kojeg su svi poštovali. U najboljim godinama, sa snažnom četvrtastom vilicom. Deca su želela da budu kao on, žene su želele da budu s njim. Muškarci su želeli da mu zavide, ali nikako nisu uspevali – bio je previše dobar, previše pametan, previše širokogrud. Bio je – kakva reč, nikada prikladnije neupotrebljena – heroj.

Mnogo ispod, tamo gde se od reflektora sa velikog stadiona vidi samo senka, u uličici kojom prolaze samo oni koji moraju, u kancelariji koja od prozora ima samo suteren, sedeo je on.

Dobro, više je postojao, nego što je sedeo.

Neki bi za njega rekli da je zlikovac, ali on je znao da nije. Znali su to, zapravo, i retki koji su ga cenili. Samo, nikada nije bilo dozvoljeno ni uputno reći – sem u onim sitnim satima kada bi čovek i na zadnjicu progovorio iskreno – da je i on veliki. Da je i on neka vrsta heroja.

U Holivudu, eh, lako je u Holivudu, umeju oni lepo da zabašure realnost, u Holivudu bi ga nazvali antiherojem.

Pa dobro, nasmejao bi se kroz požutele zube i pogledao vas vodnjikavim očima, koje kriju priču o jednom letu i jednoj lopti, o jednom snu i jednom prokletstvu, o nečem toliko velikom da samo mali mogu da ga osete.

Pa dobro, nasmejao bi se i opsovao, i antiheroj je neki heroj, je li.

Na televizoru, preko kojeg već punu deceniju nije prešla čak ni obična krpa, vrteo se snimak neke stare utakmice.

Otpio je gutljaj jeftine votke, dunuo dim cigarete u vazduh i zagledao se. U sebe, u prošlost, u fudbal, u leto što postaje zima i zimu koja se pravi da je leto…

Ono fudbalsko.

Ovo je priča o fudbalskom antiheroju. O čoveku kojeg je lako mrzeti. O junaku koji udara, grize, plače, krvari, folira. O prljavim i na brzinu umivenim dripcima koji čine umetnike većim, a fudbal čine životom.

O Svetskom prvenstvu zlikovaca, turniru na kojem su svi pobednici, i svi su jednako izgubili. I zlikovcima na Svetskom prvenstvu, turniru na kojem su skoro svi izgubili, a mi koji smo ga preživeli, mi smo pobedili.

Ah, dobro, neki od njih imaju i tu zlatnu kolajnu oko vrata, dodirnuli su Boginju onako kako ona voli da bude dodirnuta, vlažno i puteno, samo što ih to ne čini boljim ljudima.

Možda boljim fudbalerima? Mada je i to upitno.

Većina je osvojila neki trofej za koji se ne dobija aplauz, za koji ne oblačiš frak ili smoking sa lepoticom oko desne ruke i ne spremaš govor za crveni sag.

Ali svi su, ili skoro svi, uspeli da pobede. Prvo sebe, pa onda, svakog dana do kraja njihovih života, sve one koji su se zgražavali nad njima. Možda im istorija nije oprostila, ali njihov narod jeste. A to je, ponekad, sasvim dovoljno.

O ovcama i Anšlusu

Tu je Frenk Rajkard, jer heroj ima ime i prezime, i možemo do prekosutra da pričamo kako nije toliko neočekivano da jedan Holanđanin mrzi jednog Nemca, u fudbalu i šire. A eto njega, i eto pljuvačke iz njegovih usta, leti pravo na „tarzanku“ Rudija Felera, godina je 1990, i negde Johan Krojf pravi piruetu od muke i blama. Da li je Rajkard tom totalnom glupošću sahranio totalni fudbal, ili ga je očovečio? Od one lepršavosti, misli tada čak i onaj holandski rasista, kojem se ne sviđaju ti momci iz Surinama i odakle god da su došli i koji ne može da podnese da neki „ne–Van“ igrač bude najbolji u narandžastom dresu, nismo imali ništa. Možda ćemo je imati od gadne pljuvačke?

Tu je Maradona, ali gde nije Maradona? Može li Dijego biti antiheroj, ili je to pre Piter Šilton, nasamaren kao foklandska ovca, u ratu koji Englezi nikada neće dobiti, od 1986. do Dejvida Bekama, preko večnosti, sa malim zadržavanjem na Polu Gaskojnu i njegovim suzama. (Jer plaču i najbolji i najnesrećniji.)

Tu je, još smo u osamdesetim, najpoganija nemačka garnitura svih vremena, i to ako brojimo pancere i meseršmitove, i na njenom čelu kostolomac Harald Šumaher. Da postoji sud za fudbalske zločine, naš bruder Toni bio bi prvookrivljeni, i ne bi moglo da mu pomogne ni da je samo izvršavao naređenja, ni da su i drugi bili još gori. Ne zna se, zapravo, šta je te 1982. Zapadna Nemačka uradila gadnije, šta je bilo odvratnije od dve stvari.

U Alžiru je to dan nacionalne žalosti, onda kada su Austrijanci opet potpisali „Anšlus“, a Nemačka i Austrija se dobacivale da prođe vreme, dok fudbal ne umre mučeničkom smrću, i sa njim i obraz i poštenje; Toni Šumaher se tog dana dosađivao taman toliko da sačuva energiju za polufinale, gde će sastaviti Francuza Patrika Batistona toliko da se Mišel Platini hvata za glavu jer misli da mu je drugar mrtav.

Harald Šumaher ne haje za to, on skoro da se smeje, baš tu tevtonsku glavu briga za nekog tamo slabića koji jede puževe i žabe.

Al’ gleda onaj odozgo to, teši se ceo svet što gleda Mundijal u Španiji, mora da postoji kazna, ako sudija zakaže, tu je jedan drugi kantar, malo nebeskiji.

Kazna za Tonija? Odbraniće dva penala i odvesti Nemce u finale, da tamo napokon stradaju od Italije.

Tonijeva izjava? „Šta, izbio sam mu tri zuba? Ako je to sve, platiću mu nove krunice.“

O Balkanu i Peleu

Ne mora antiheroj da bude loš čovek, dapače, mada pomaže ako puši cigarete i pije neku žestinu. Isto, nije loše ako je sa Balkana. Slaven Bilić krunski je primer iskupljenja, čoveka koji je svojim radom, talentom, blagoglagoljivošću, umeo da se uvuče ispod kože i navijačima i medijima, te da mu tek ponekad – recimo, u onom intervjuu Nedeljniku – bude postavljeno pitanje o „Vatrenima“, 1998. i Loranu Blanu. Sve ove nacije koje prstom upiru u Nejmara i njegovo krivljenje i njegovo kotrljanje, ali Nane osvaja „Zlatnu arenu“ i „Zlatnu malinu“ u isto vreme, za teatralno hvatanje za glavu kada ga Blan počeše po grudima.

Imao je sreću da je to uradio Francuzima, onda su ga Englezi još više zavoleli, i danas je na Ostrvu. Mada, taj je na Ostrvu i kad nije.

Tu je i još jedan Balkanac, živ je i zdrav, ima punih osamdeset godina, i ako vas put nanese u Sofiju, pronađite negde u imeniku adresu Dobromira Žečeva, pozvonite mu na vrata i pitajte ga, slobodno, neće da se ljuti, kako je to, imena ti tvog, pretući i skoro obogaljiti najboljeg na svetu? Žečev je 1966. na Mundijalu ostavio Brazil bez mogućnosti da veže četiri, ali je učinio dve velike stvari: prvo, zbog njega je iste godine u Plovdivu rođen Hristo Stoičkov, da pokaže da Bugari umeju i nešto drugo; drugo, koliko bi tek danas Pele bio nenadmašan u svojoj samohvalisavosti i samohvalisav u svojoj nenadmašnosti?

O Marku i zubima

Sad je vreme da se uozbiljimo, sad ovo gledaju i deca, makar ona dovoljno matora da ne moraju da prebacuju kanal.

Sada je red da naš antijunak povuče još jedan dim, sipa još jednu duplu suvu, i spremi se za svađu.

Kako to misliš, brecnuće se, da napišeš ceo tekst o antiherojima, a da ne pomeneš Zinedina Zidana.

Da, Zidana, ne Materacija, za njega smo uvek znali šta je, on je klasičan zlikovac sa forama iz stripova i laganih letnjih blokbastera, ali Zizu? Zizu je tog leta 2006. postao antiheroj nad antiherojima, i moraće da dođe onaj sa naoštrenim zubima iz dalekog Urugvaja pa da ga pomeri sa tog trona. Nije kriv Materaci, shvataš li, Marko je samo običan dripac koji je tu po zadatku; pravi trenutak, onaj o kojem se snimaju filmovi, o kojem se pišu knjige, u koji se spakuje ceo Šekspir i još ostane za Bejkona, prava tragedija i sunovrat heroja u bes, u ništavilo, u ono što se skupi ispod oluka posle letnje oluje, to je Zizuova glava na njegovim grudima.

Njegova kazna je što će morati, verovatno već 2026, da Francuskoj vrati dug i da joj donese novu krunu.

Jer postoji i iskupljenje, nemojte da vas lažu, postoji Luis Suarez da nam pokaže kako nema Boga, ili ga ima ali navija za Urugvaj, i misli da je Latinska Amerika prava kolevka fudbala, Ostrvo i Evropa su samo slučajan napis u krštenici, a heroj je samo reč koja se brzo potroši.

Iznad grada uzdizao se logo njegovog zaštitnika. Bio je to čovek kojeg su mnogi poštovali.

Ispod, još više ispod, tamo gde se od reflektora stadiona vidi samo senka, sedeo je on.

Stari televizor je goreo, na njemu je išla neka stara utakmica, iznova i iznova, ukrug pa opet.

Svetsko prvenstvo antiheroja čekalo je novu epizodu.

A društvo u kafani? Ono je čekalo sitne sate, onda kada čovek i na zadnjicu progovori iskreno, da priznaju jedni drugima ono što su znali, pa, svi koji nešto znaju.

O jednom letu, jednoj lopti, o prošlosti, o legendama, o junacima, o fudbalu.