Moglo bi da izgleda kao da smo u drugom delu filma „Tri karte za Holivud“, ako bismo pomislili da će se Moskva, Vašington ili Brisel – dok svetski lideri razmišljaju o „crvenom dugmetu“ – zatresti oko toga da li jesu ili nisu, Nenad Popović, ili Nebojša Stefanović, ili Zorana Mihajlović, dobili mesto u novoj srpskoj vladi. Za Aleksandra Vulina znamo da u američkoj ambasadi ne bi bili previše srećni – a za to smo dobili i svojevrsnu potvrdu tokom Evroprajda – da zauzme bilo koju važnu poziciju, ali opet da li bi se u Vašingtonu baš upalila neka crvena lampica?
Pretenciozno bi, dakle, bilo reći da su Vulin ili Neša Stefanović globalni problemi svetske politike, ali ipak, u trenucima kada je Srbija pod pritiscima da se, neki će reći konačno, opredeli i zauzme jasno mesto u međunarodnoj politici (istok ili zapad? Evropa ili Rusija?), ova pitanja su postala neobično važna. Posebno je to osetljivo pitanje u Srbiji u kojoj vlada mantra da su strani ambasadori krojili i pokušavaju da kroje vlade. Apsurd je da se poruke iz međunarodne zajednice mogu čitati tako da je u svim ovim pritiscima Srbija slobodna u donošenju odluka kao retko kada, upravo jer se stiče utisak da su obe strane ostavile Srbiji da otvori karte do kraja. U takvoj atmosferi iščekivao se sastav nove vlade, na koji se rekordno dugo čekalo – ko se još seća da su izbori bili još u aprilu – samo sa jednim pitanjem, da li će ovo biti „proevropska“ ili „proruska“ vlada. Imena novih ministara smo saznali, ali odgovor na to pitanje – ne.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 27. OKTOBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU HIT MAGAZIN ISTORIJA
Tagovi
