Možda se duboko ne slažete sa taktikom demonstranata koji protestuju zbog klimatskih promena bacajući krompir pire ili supu od paradajza na slike, ali sama činjenica da ovo čitate znači da je njihova taktika uspešna. Njihove spektakularne – i kriminalne – akcije presekle su zamor javnosti od protesta zbog klimatskih promena, zapalivši javni diskurs sa velikim uspehom.
Skoro svaki razgovor koji sam vodio o ovim protestima – a bilo ih je mnogo – počeo je s „naravno da moramo nešto da uradimo u vezi sa klimatskim promenama, ali ovo nije način protesta“.
Ali, koji je pravi način protesta? Štrajkovi glađu, mirni marševi, napadi na infrastrukturu fosilnih goriva i lobiranje dešavaju se svake nedelje. Verovatno su svi efikasni na svoj način, ali više ne dolaze na naslovne strane, niti postaju viralni na društvenim medijima. Oči su nam se zamorile.
Potreban je širok spisak taktika
Efikasni protestni pokreti uvek koriste čitav niz taktika, od pisanja pisama, pa sve do krivičnih dela. A svaka protestna akcija upućena je određenoj publici i ima određeni cilj.
U slučaju demonstranata u umetničkoj galeriji, oni se tako obraćaju ogromnom broju ljudi koji se uglavnom slažu da je neophodna neka vrsta akcije za saniranje klimatskih promena, ali čekaju da neko drugi nešto uradi. Cilj je da se ponovo pokrene razgovor o klimatskim akcijama i usadi osećaj hitnosti.
Koliko god da osuđujemo njihovu taktiku, oni su očigledno uspeli da vrate klimatske promene u centar pažnje. Ne zaboravimo da su klimatske promene, bez ikakve sumnje, najveća pretnja čovečanstvu. Potrebna je hitna i značajna akcija da bi se obezbedio opstanak naše vrste.
Napadi su bili simulacije
Lažna ljutnja tabloidnih komentatora – istih onih koji se hrabro istupali protiv finansiranja umetnosti – propušta ključni detalj: slike nisu čak ni oštećene. Sve mete su namerno odabrane, jer su imale zaštitne staklene ili plastične obloge preko kojih su napadi bili čisto simbolični. Van Gogova slika je ponovo bila izložena ubrzo nakon incidenta.
Izbor cilja može izgledati neprikladan. Čime je Mone ovo zaslužio? Ali ja bih rekao da postoji poetska lepota u izboru meta. Demonstranti simuliraju napad na nezamenljiva umetnička dela, kao što čovečanstvo vandalizuje našu nezamenljivu planetu. Milijarder, vlasnik Moneove slike, požalio se da štiti Moneovu sliku vrednu 101,5 miliona evra za buduće generacije. Ali on ignoriše činjenicu da možda neće biti budućih generacija koje će ceniti njegovu kolekciju ako sada ne preduzmemo mere.
Neumesna poređenja sa fašističkim pokretima
Neke od ekstremnijih kritika su se spustile na nivo poređenja ovih akcija s istorijom fašističkog ugnjetavanja umetnosti. To je s pravom osetljiva tema u Nemačkoj, gde su nacisti „pročistili“ galerije od „degenerisane umetnosti“ i potlačenih umetnika, ali porediti te dve stvari jeste neiskreno.
Pored toga što su ovi napadi bili simulacija, nacisti su imali i suštinski drugačije motive. I pre preuzimanja vlasti oni su nastojali da iskorene drugačija mišljenja, a kada su došli na vlast to je kulminiralo pokušajima da porobe Evropu i genocidom. Nasuprot tome, klimatski demonstranti su neistomišljenici, koji žele zaustaviti vlasti da nanose masovnu patnju.
U stvari, postoji duga istorija demokratskog protesta koji uključuje još veću štetu na umetničkim delima. Britanske sufražetkinje su satarama napadale slike, kip Mala sirena u Kopenhagenu je često prefarbavan i čak obezglavljivan. Uništavanje umetnosti se vrši čak i za umetničko izražavanje – američki umetnik Robert Raušenberg je svojevremeno izbrisao crtež holandsko-američkog kolege Vilema de Kuninga, a svetski poznati britanski crtač grafita Banksi uništio je jedno svoje delo. Ovde već postoje presedani.
Takozvana radikalna krila različitih protestnih pokreta ubrzavala su promene tako što su u poređenju sa njima mejnstrim demonstranati izgledali prihvatljivije i razumnije kao i time što su povećavali pritisak.
Možda se ne slažete sa taktikom klimatskih demonstranata, ali oni su uspeli da ostave svoj trag.
