Juče, kad su te pitali – šta ćeš biti kad porasteš, sasvim je zvučalo prirodno da ćeš završiti dobre škole, naći dobar posao, imati solidnu platu i izgraditi zdravu porodicu sa, bar, dvoje dece. Ali kad gledaš iz ove sadašnje perspektive, ne čini li ti se da bi zvučalo mnogo bolje – da se odseliš na neko mirnije mesto, u tišinu, bez buke i gužve i uživaš u životu, bez opterećenja svim odgornostima koje ti stoje na leđima?
Često čujem ovakve konstatacije, od onih koji bi rado pobegli na pusto ostrvo da se odmore, ali ne stižu, jer imaju “samo još nešto da završe”. Obaveze nas pritiskaju i čini se da, u velikom broju, dolazimo u fazu u kojoj smo poverovali da je stres neminovnost i da drugačije nije moguće, ako hoćeš da živiš dobro. Pod tim “dobro” podrazumevamo drugu odgovornost zvanu – mora da se radi, rastrzan sam na 100 strana, jurim s kraja na kraj grada, ali “šta je tu je, sve za uspeh”.
Ipak, prirodno stanje stvari nam poručuje nešto sasvim drugačije. Istina, po rođenju imamo prirodnu potrebu da rastemo i ostvarujemo se na različitim poljima. To se, vremenom, pretvori u davanje brojnim obavezama. A ako davanje potraje godinama, kao što uglavnom potraje, to znači da nam je pažnja rasuta na mnogo strana, u kontinuitetu.
Tu su dva detalja važna. Kada je pažnja rasuta na više strana, obaveza, informacija, multitasking, čula su nakonstrešena i šalju haotične signale u mozak, a hormon stresa dostiže najviše nivoe. I drugo – sve što ponavljamo neko vreme, u kontinuitetu, postaje navika ili automatska radnja koje nismo ni svesni. Dakle, visok nivo hormona stresa i rasuta pažnja – postaju navika. Zato se mnogima čini da je – stres neminovnost.
No prirodni mehanizmi, koje imamo od rođenja u sebi, kažu da možemo rasti i napredovati samo ako je hormon stresa na izuzetno niskom nivou. Odnosno, kada smo ispunjeni unutrašnjim mirom i radošću. Čini se, onda, da su se pomenuti prirodni mehanizmi i današnjica oko nečega posvađali.
Dobra vest je da nisu! Jer svet u kome živimo je takav kakav je. Poslednje godine svedoče da se menja ogromnom brzinom i da je ono što nam je danas, možda sutra zamene nove okolnosti. Ali ono što je konstanta u ovoj priči i moram reći, na sreću – jeste naša ljudska priroda. Svet se menja, ali prirodni mehanizmi ostaju nepromenjeni. Zato se valja za njih uhvatiti i naći put da u moru promena sačuvaš mir i zadovoljstvo, bez obzira na spoljne faktore.
Kako? Pa jednostavnije nego što mnogi misle. Da, naravno da treba da ideš napred i ostvaruješ se na brojnim poljima. I da, naravno, to će malo rasipati tvoju energiju na više strana. Ali izaberi da i tada budeš dobro sa sobom, tako što svom mozgu nećeš slati samo haotične signale, već ćeš se, bar jednom dnevno, umiriti i utišati, ostati sa sobom zatvorenih očiju i u tišini.
To je važno zato što tada fokusiraš, umesto da rasipaš pažnju. I kada to radiš svakodnevno, kada se utišaš, zatvorenih očiju i ne radiš baš ništa, bar dvadesetak minuta, tada uvežbavaš sebe da fokusiraš pažnju. Fokusiranje pažnje direktno utiče da mozak primi informaciju da se opuštaš, a nivo hormona stresa se snižava. I seti se, problem je nastao zbog rasipanja pažnje u kontinuitetu. Tako će fokusiranje pažnje u kontinuitetu, posle nekog vremena dovesti – da tvoja navika bude – smirenost, a ne uznemirenost.
Smirenost ti donosi veću jasnoću. Tada donosiš smirene odluke, smireno komuniciraš, smireno ideš kroz život. Tada biraš svoje okolnosti, umesto da tvoje okolnosti biraju tvoje stanje i kvaliet života. Zato, evo, svako može da proba, pored svih obaveza, ostani sa sobom u tišini samo 20 minuta dnevno. Zatvori oči i nemoj baš ništa da radiš. Uživaj u sopstvenom društvu, jer je to put da uživaš u čitavom životu, iako imaš svoje redovne obaveze.
Tagovi
