Sve se promenilo velikom brzinom. Brzo poput treptaja oka između mekanog prijema lopte na grudi i odbijanja iste od donjeg dela prečke preko linije koja deli smrt od života. A u taj treptaj stala je čitava jedna karijera sa svojim vrtoglavim usponom, letargičnim nastavkom i preranim potonućem. Prebrzo. Nije više bilo kvarljivih tranzistora oko kojih se okupljalo čitavo selo i čija se popravka sastojala iz preciznog udarca šakom. Nestali su rasistički televizori kroz koje je svet viđen samo u dve boje – crnoj i beloj. Redovi ispred trafika sa sportskim izdanjima i izveštajima sa jučerašnjih utakmica smanjivali su se, dok nisu u potpunosti nestali. Svet se ubrzao, a fudbal ga je slepo pratio, što isprva nije izgledalo loše, sve dok se stvari nisu otrgle kontroli. Kada je drugi milenijum postao predmet izučavanja istorije, internet je zavladao planetom, prekrivši je svojom ogromnom mrežom. Ceo svet se odjednom nalazio na dlanu. Razvoj televizije uneo je u svaki dom dvocifren, a kasnije i trocifren broj kanala, od kojih se makar na jednom povazdan terala lopta, na terenima od Kine do Argentine. Jednom kada se tehnološka lopta zakotrljala, više nije bilo povartka. Više ništa nije moglo da promakne budnom oku posmatrača, željnog sadržaja, ali nenaviklog na mogućnost izbora. Ako se i nešto propustilo, ubrzo se moglo ponovo videti, a još brže zaboraviti. Gol za golom, dribling za driblingom, utakmica za utakmicom. A u centru novac – od karata, TV prava i reklama.
Od sambe u Japanu do kankana u Moskvi. Za stotinku brže i dolar, evro ili rijal – onaj katarski naravno – više. U takvoj brzini i jurnjavi za novcem, sadržajem i uzbuđenjem izgubio se vic, spontanost i ljubav prema igri. Zauzet stalnim napredovanjem, fudbal je zaboravio da se katkad osvrne preko ramena i da se priseti sada već davno izgubljenog smisla.
Počelo je na dalekom istoku, u još jednoj pokaznoj vežbi FIFA da je fudbal globalna igra i da na uživanje u njegovim čarima nisu preplaćeni jedino Evropljani. Razvoj tehnologije i njeno pojeftinjenje do tada su već u većinu svetskih domaćinstava doneli sve boje Mundijala u Japanu i Južnoj Koreji koji nikada nije bio tako blizu, a ni tako daleko. Favoriti su bili dobro poznati, a njihova cena visoka, pa su (jeftinog) talenta gladni skauti svoju pažnju preusmerili na mečeve grupne faze. A tamo je ršum pravila jedna u plavo obojena glava – dugog jezika i kratkog fitilja. Ni slutila nije odbrana Galskih petlova – važećih svetskih šampiona – šta je čeka, iako se El Hađi Dijuf, na čiji pomen u crvenom delu Liverpula i dalje čupaju kosu, fudbalski opismenio upravo u Francuskoj.
Jedan trk, pa drugi, pa treći. Smenjivali su se redom Tiram, Lebef, Desai, ali uzalud. Niko nije mogao da ga stigne, čak ni da ga povuče za dres. Asistenicija za pobednički gol i priznanje za najboljeg igrača utakmice. Sledećeg jutra, telefoni u Lansu, za koji je Dijuf nastupao, usijali su se od zvonjenja. Najzanimljivija adresa – Enfild. Prevodilac nije bio potreban – pregovarač je vrlo dobro znao francuski. Oko deset miliona funti kasnije, telefonski kablovi su mogli da se iščupaju iz struje. Žerar Ulije dobio je centarfora za kog je verovao da će biti poslednji deo pobedničke slagalice. Malo je reći da se grdno prevario.
Protok informacija je već tada bio neuporedivo brži u odnosu na prethodni milenijum. Vremena za čekanje nije bilo, pa je bolje bilo kajati se zbog greške načinjene u velikoj brzini, nego propustiti dobar ulov zbog predugog razmišljanja. Jedna dobra utakimca, jedan gol ili jedno proturivanje lopte kroz noge protivnika bilo je sve što je skauti trebalo da vide pre nego što svoje menadžere obaveste o novom svetskom fudbalskom čudu.
Doduše, na početku nije delovalo da je Ulije pogrešio. Naslađivao se Francuz svojom odlukom nakon odličnih partija koje se Senegalac pružao tokom čitavog prvenstva, sa kojima je nastavio i u Engleskoj. Prvi meč na Enfildu – dva gola u mreži Sautemptona. Dovoljan razlog za povratak snova o osvajanju prve Premijer lige. A onda post od skoro osam meseci koje su obeležili žuti i crveni kartoni koji su zajedno sa pljuvanjem Seltikovog navijača na jednom meču jasno pokazali koliko je zapravo Ulije pogrešio.
“On je jedan od najgorih igrača u istoriji Liverpula. Uvek ga biramo poslednjeg na treningu”, izjavio je jednom prilikom Džejmi Karager. Sukob sa Stivenom Džerardom kada je već napustio klub dodatno je pogoršao njegov ionako loš status na Enfildu. Proveo je još neko vreme u engleskoj nervirajući trenere i vlasnike koji su verovali da može da se promeni i uozbilji. Ispostavilo se da je menjao jedino frizure.
U naredne četiri godine svet se dodatno ubrzao. Pojavio se Jutjub, na kom je Ronaldinjo u pozlaćenim kopačkama gađajući prečku otvorio put za sve one koji su smatrali da imaju dovoljno talenta, ali da nema ko da mu svedoči. Sve što je bilo potrebno je da kamera uhvati gol, biciklicu ili dobro uklizavanje da bi počelo da se govori nekom novom Zidanu, Ronaldu ili Maldiniju. Cene igrača počeo je da određuje broj lajkova, komentara i preglada, a neko je uvek bio spreman da plati.
Usledio je šampionat u Nemačkoj, na kom je nagradu za najboljeg mladog igrača dobio Lukas Podolski. Nemac poljskog porekla je za razliku od neobuzdanog Senegalaca bio odličan fudbaler, ali daleko od toga da je ispunio sve ono što su mu stručnjaci predvideli. Za razliku od Dijufa koji je nagovestio vremena koja dolaze, Podolski je bio odraz prošlosti koji se nije najbolje snašao u veku u kom je forma značajnija od sadržine. Miran, tih i povučen, najbolje se osećao u svom Kelnu u kom se i afirmisao i za koji je pružao najbolje partije, barem kada je klupski fudbal u pitanju. Kvalitet je dokazao u Bajernu i Arsenalu, ali svetla najvećih pozornica jednostavno nisu bila za njega. Osim Kelnovog, najbolje se osećao u reprezentativnom dresu, iako je u njemu “osim nemačkog, kucalo i poljsko srce”.
Kako je stario, fudbalski svet u kom je odrastao se sve više menjao, naročito na najvišem nivou. Stoga je pod stare igračke dane rešio da ispuni dečački san i odigra za svoju dušu. Prethodne godine postao je igrač poljskog Gornika, kluba za koji navija od detinjstva i u kom je konačno pronašao mir. Skromnost mu nikad nije dozvolila da se previše uzdigne, zbog čega je i izbegao pad, tako karakterističan za fudbalere koji su veoma mladi postali veoma popularni. Meteor koji nikada nije pao, ostavši da lebdi u jednom davno izgubljenom vremenu kada se fudbal igrao za dušu i uzdahe sa tribina. Koliko li bi više zaradio da je češće tvitovao?
A onda je Mark Zakerberg zapržio čorbu. Zavrteo je globus u svojoj sobi i nije ga zaustavio. Društvene mreže, počevši od Fejsbuka, u potpunosti su promenile način na koji živimo, a fudbal nije bio izuzetak. Dobra fotka, lajk ili komentar postali su važniji od svega što se dešava na terenu. Pritisak na fudbalere, naročito na one mlade – željne pažnje sa kojom ne znaju da se izbore – slomio je mnoge karijere. Televizija je uveliko ustupila mesto internetu na kom je “visio” veliki broj “stručnjaka” koji su konačno dobili priliku da svoje “znanje” podele sa celim svetom. Potraga za talentima (čitaj novcem) počela je da seže duboko u mlađe kategorije, pa se već od juniorskih turnira naslućivalo ko bi mogao da napravi dobru karijeru.
Međutim, iznenađenja je i dalje bilo. Tako je Asamoa Đan svojim golovima na Mundijalu 2010. na određeno vreme nterao skaute da posumnjaju u svoj njuh. Pošto nije bio golobradi mladić kada je njegovo ime po prvi put prešlo preko usana svih onih koji ne prate pomno dešavanja u francuskom šampionatu, trka za njegov potpis bila je utoliko žešća. Svi su hteli da se domognu izgubljenog dragulja čiji je talenat naizgled prošao ispod radara, a čije bi godine povoljno uticale na cenu. Ponovo su najjače zagrizli Englezi – ovoga puta Sanderlend. Rekordnih 13 miliona funti bilo je uplaćeno na račun francuskog Rena kako bi se obezbedio Đanov potpis. Rezultat nije bio onakav kakvom su se nadali. Samo deset golova na 34 utakmice i odlazak u UAE. Poput Podolskog, Đan se snalazio svuda, osim na najvećoj klupskoj pozornici, kada su i očekivanja bila najveća. Sve to je međutim, ponovo poput Podolskog, nadomeštavao dobrim igrama za nacionalnu selekciju, čiji je najbolji strelac u istoriji. Oblačenje dresa sa nacionalnim grbom izvlačilo je najbolje iz obojice, bez obzira na pozornicu na kojoj su nastupali. Pad bi usledeo istog momenta kada bi ga skinuli.
Slična je bila i sudbina najvećeg meteora dvadeset prvog veka. Dečjeg lica i ubojite levice, brzo se vinuo u fudbalska nebesa, na kojima se nažalost nije zadržao dugo. Igrao se 28. minut meča osmine finala Mundijala u Brazilu između Kolumbije i Urugvaja kada je igrač u žutom dresu sa brojem deset na leđima “pokvario” internet i pokrenuo debatu o pravilnom izgovoru imena “James”. Volej sa dvadeset metara koji je iznenadio sve na stadionu doneo je Rodrigesu te večeri status zvezde, Puškašovu nagradu za najlepši gol u sezoni i kartu prve klase za Madrid. Međutim, kao i njegovi prethodnici, Rodriges je čitav turnir odigrao na visokom nivou, što je ulilo dodatno poverenje njegovim budućim poslodavcima. Ispostavilo se međutim da ga je zadesila sudbina mnogih talenata koji su svoje najbolje dane proveli grejući klupu na Santjago Bernabeuu. Neki su bili u nemilosti trenera, neki nisu imali sreće sa povredama, što se može reći i za njega može reći, ali je najveći problem bio u tome što Rodriges i kada se nalazio na terenu, nije delovao preterano zainteresovano. To je naročito bilo vidljivo dok je nosio dres Evertona, nakon što mu pozajmica u Bajernu nije oživela karijeru. Jedini slučaj kada je izgledao zainteresovani za stvari koje su se dešavale na terenu bilo je kada bi predstavljao nacionalnu selekciju.
Tada bi se zaboravile sve prođerdane šanse, svaka lopta za kojom nije potrčao i svaka frizura, koje menja češće nego kopačke.
Do narednog Mundijala u Rusiji, fudbal je još malo ko,u pravom smislu te reči, gledao. Bez telefona u rukama, skrolovanja duž društvenih mreža i čekanja da komentator povišenim tonom prenese da je gol postignut, kako bi se pažnja odmah nakon ponovljenog snimka ponovo posvetila dešavanjima u virtuelnom svetu. Umesto derbija iščekuju se multiprenosi, a igrači se procenjuju u odnosu na broj poena koji zabeleže na Fantaziju.
Svako malo čuje se priča o novom Mesiju ili Ronaldu, iako su u velikom broju slučajeva oni tek izašli iz obdaništa. Sve što je potrebno je par snimaka roditelja na pionisrskom turniru koji će završiti na društvenim mrežama, pa već na sledećoj utakmici možete očekivati čudne ljude u skupim kaputima čiji pogled kriju naočare za sunce. Pritisak postaje nesnosan i pre ulaska u seniorske vode. Uvrede, lajkovi, komentari i mnogo, mnogo novca često bivaju previše za neformiranu psihu. Jednog dana heroj, sledećeg već tragičar i tako ukrug – neizdrživo. Karijere koje se sazvrše, a nisu čestito ni započele. Gol na debiju za etiketu na kojoj je cena od 40 miliona. Sutradan već pozajmica sa pravom otkupa u Dubaiju. Dve utakmice bez pobede i već se čuju zahtevi za nečijom, uglavnom trenerskom, glavom na panju. Nema vremena za čekanje, promišljanje i taktiziranje. Jedna greška vodi na klupu, druga na tribine, posle treće se cela karijera dovodi u pitanje, a mediji, analitičari i dežurni kritičari tu su da dodtano potpale vatru.
Ekran podeljen na četiri dela da se ništa ne bi propustilo, a ništa se zapravo ne vidi. Umesto jednog ili dva – kiša meteora u Rusiji, a tek će pljuštati u Kataru, tamo gde gledaoci ne nose kišobrane. Uzdizanje nikad brže, a padovi nikad boljniji. Jedan srećan odbitak, sposoban menadžer i sređen instagram. Zavrtelo se prebrzo. I neće stati.
Tagovi
