Asu ima šesnaest godina. Ovaj Burundijac se trenutno nalazi u tranzitnom centru za migrante u Briselu. Kao i mnogi njegovi sunarodnici, on je iskoristio mogućnost dolaska u Srbiju bez vize, a onda se uputio u EU – u nadi da će pronaći bolji život, piše DW u zanimljivoj reportaži.
„Noću sam stigao u Srbiju, sledećeg jutra sam otišao na jedno mesto gde je bilo krijumčara. Oni su nam pomogli da odatle dođemo u Bosnu. Svako je morao da plati 250 evra da putuje iz jedne zemlje u drugu“, priseća se Asu opasnog putovanja koje ga je dovelo u Belgiju.
3.000 dolara za balkansku rutu
Balkanska ruta je rizična i skupa. Da bi stigli do krajnjeg odredišta, migranti moraju platiti do 3.000 dolara, doznao je DW u razgovorima. Migranti prelaze Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju, Italiju, Švajcarsku, da bi na kraju preko Nemačke ili Francuske stigli u Belgiju.
Asu se odlučio za Brisel jer tamo već postoji velika zajednica migranata i tražilaca azila iz Burundija. Ali, put preko Balkana je na njemu ostavio traga. Putovao je sa grupom mladih ljudi kroz šume i teško prohodni teren, spavao u napuštenim zgradama i smrzavao se. „Ko zaostane, njega ostavljaju“, priča dečak.
„Kad smo stigli u Hrvatsku, hrvatska policija nas je pretukla, pre nego što nam je dopustila da uđemo u zemlju. Izdržali smo to. Kad smo stigli u Sloveniju, išli smo prugom i tamo sam video više leševa ljudi koji su tamo ostavljeni, ja sam ih jednostavno zaobišao, to je bilo zastrašujuće“, tvrdi on.
Zahtev za azil: Čekanje na saslušanje
Još uvek Asu čeka na saslušanje. Belgija je preopterećena zahtevima za azilom s obzirom na dolazak sve većeg broja izbeglica iz Sirije, Avganistana, a u novije vreme i iz Ukrajine. Nema dovoljno smeštaja, loše je snabdevanje hranom i potrepštinama, a često nema ni pravne pomoći, kažu migranti.
Belgijska Savezna agencija za prihvatanje tražilaca azila na upit DW-a priznaje te nedostatke i dodaje da je budžet kojim raspolaže i dalje problematičan: iako je uspostavljen ogroman broj tranzitnih centara njihov kapacitet nije dovoljan. Zato se pri smeštanju daje prednost ženama, deci i maloletnim osobama bez pratnje.
Brojni tražioci azila spavaju na otvorenom, u centru sedišta EU. Jedan od njih je i Toni. On već dva meseca živi u parku u blizini železničke stanice Brisel-Sever. Sad se boji hladnoće tokom predstojeće zime.
Zajednica iz Burunsija brojna u Belgiji: Ovde na protestima u Briselu 2015. godine
„Ovde sam jer u svojoj zemlji imam puno problema, bojim se i za bezbednost. Hteo bih da radim u Briselu“, kaže Toni. Još nije pozvan na saslušanje, sme se zadržavati samo u parku. Povremeno svrate saradnici jedne humanitarne organizacije. Toni se i dalje nada da će dobiti mesto u smeštaju za izbeglice.
Sve više migranata hoće u EU
Burundi je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Od 2015. se situacija jako pogoršala zbog političke krize. Organizacije UN izveštavaju o kršenju ljudskih prava i nasilju prema civilnom stanovništvu. Narod je suočen s ekstremnom nestašicom hrane, nedostatkom čiste vode za piće i nedovoljnom zdravstvenom negom.
Prema navodima evropske pogranične agencije Fronteks, u prvih devet meseci ove godine je registrovano više od 228.000 iregularnih ulazaka izbeglica u EU, za oko 70 posto više nego u istom razdoblju prošle godine. Najveći deo s preko 106.000 otpada na Balkansku rutu – tamo su se brojke skoro utrostručile.
„Utvrdili smo osetan porast migranata na Balkanskoj ruti“, izjavila je u oktobru kosarka EU za unutrašnje poslove Ilva Johanson. Ona je tada posebno skrenula pažnju na one „koji bez vize putuju u zemlje zapadnog Balkana, pa i prostor Evropske unije. A to je nešto što nas zabrinjava.“
Srbija reagovala na kritike
I nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer jasno je dala na znanje da ne smatra dobrom politiku Srbije koja ukida vize onim zemljama koje nisu priznale Kosovo. To „nije prihvatljivo“, izjavila je Faeser.
Beograd se stvarno oslobađanjem viza revanširao nekim zemljama koje nisu priznale Kosovo, kako je otvoreno rekao i novi srpski šef diplomatije Ivica Dačić. Burundi je 2018. povukao svoje priznanje Kosova. Nakon toga je Srbija ukinula obvezu viza za građane Burundija.
To je u Briselu izazvalo negodovanje, kaže politički analitičar Jakša Šćekić u razgovoru za DW. „Kad je EU to uočila, zapretila je Srbiji da će ponovo uvesti vize za njene građane, ako izbeglice i dalje budu dolazile“, kaže Šćekić. To bi bio gorak korak za Srbiju.
Pod pritiskom EU, Srbija je sad odlučila za neke afričke zemlje ponovo uvede obavezu viza: 21. oktobra je srpsko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da putnici iz Burundija i Tunisa od toga dana trebaju vizu za ulazak u Srbiju.
Ostalo je još dvadesetak zemalja čijim državljanima ne trebaju vize za Srbiju, ali trebaju za EU. Od njih, ove godine je porastao broj potražilaca azila i iz Indije. Doduše, ukupne brojke tih „bezviznih“ migranata u EU i dalje su veoma skromne u odnosu na ukupne, posebno ako se računa 4,5 miliona Ukrajinaca koji su dobili zaštitu u EU.
Povratak u Burundi
„Srpski predsednik Aleksandar Vučić funkcioniše samo pod pritiskom. Ako se ucenjuje, siguran sam da će do kraja godine uvesti vize za sve te zemlje“, kaže Šćekić. „Svi ti jadni ljudi će pokušati da dođu u EU. Srbija je tranzitna zemlja, jer ti ljudi ne žele da ostanu ovde i rade za petsto evra, nego hoće da rade u EU za dve hiljade evra.“
Nikola Kovačević, advokat za ljudska prava koji pomaže izbeglicama u Beogradu, naglašava da je Srbija suverena država i ima pravo da se sa drugim zemljama dogovoara oko vizne politike u skladu sa svojim interesima. „Ali, Srbija nije u stanju da kontroliše talas migracije koji je s time povezan“, kaže on.
U međuvremenu se, prema informacijama DW, više od stotinu Burundijaca vratilo u svoju domovinu. S obzirom da ulazak bez vize u Srbiju nije više bio moguć, oni su se sa aerodroma u Istambulu, Dohi ili Beogradu vratili u Budžumburu.
Tagovi
