Miroslav Ilić ove godine slavi pedeset godina karijere, i to koncertom u Beogradskoj areni koju će napuniti kao što je redovno svih ovih decembara punio partere, lože Sava centra, Doma sindikata… Zato on i nema potrebu za intervjuima, slikanjima… Kada sam mu rekao o mogućnosti da bude na naslovnoj strani Nedeljnika, reagovao je sa „Molim te, nemoj na naslovnu stranu, molim te“. I za fotografisanje se nećkao uz „Ma ima tamo… negde na internetu…“
Kloni se viška informacija. Zato uporno koristi stari model mobilnog gde nema problema da će ga zasuti gomila informacija i vesti, ali ima sve veći problem naći bateriju za njega.
Šta si tada, krajem osamdesetih, mislio o tome kuda ide Srbija? Kako ti je delovalo?
Do zadnjeg momenta nisam verovao da će se desiti to što se desilo. Na mesec dana pre izbijanja rata bio sam u Sarajevu i kad sam se vratio u Beograd, odmah me je nazvalo pedeset mojih drugara. „Miroslave, bio si, šta pričaju? Šta se dešava?“ Odgovorim: „Pusti, gluposti, napeto je, ali neće biti s.anja.“ Pamtim i volim Sarajevo, i znam kada nisi u tom gradu imao niti jednu etnički čistu stambenu zgradu. Kako se to prestrojilo i dovelo do užasa, ni dan-danas mi nije jasno. A naročito mi nije jasno zašto je moralo tako, toliko krvi, mržnje.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN „ISTORIJA“