Uoči velikog jubileja, bilo je logično da se vratimo na početak, na autobus koji ga je u pet ujutru iz Mrčajevaca davnih godina dovezao u Beograd, na prvu audiciju, probu šta, kako i da li može… zapravo pre toga autobusa su bili Bitlsi, koji su i na kraju razgovora u kojem smo od Bitlsa do Bitlsa prošli mnogo toga.
Počeli smo sa Bitlsima, je l’ opstala kolekcija njihovih ploča kod tebe u Mrčajevcima o kojoj si mi pričao prošli put? I pola sata pre ovog našeg intervjua video sam na internetu sliku Pola Makartnija u vožnji železnicom od pre neki dan.
Postoji kolekcija ploča Bitlsa, i to neraspakovana. Stoji u kući u Mrčajevcima kao istorija, kad neko nekoga dana bude poželeo da čuje to. Bitlsi su bili revolucija. Popularnost, uz sve što ona nosi, užasno je opasna stvar. Može od tebe da napravi nešto što ti zapravo nisi. Da umisliš da si ko zna ko. Mislim da je to bilo 1983, izašao je „Triler“ Majkla Džeksona. Iste godine imam hit „Pozdravi je, pozdravi“, gori Balkan, ja sam kao važan, popularan. Čak sam u jednom momentu pomislio i ja da sam baš „ono“. I onda se te godine zateknem u Torontu, kaže mi drug – ajde da se prošetamo malo gradom. I odvede me na jedan vijadukt sa kojeg puca pogled na stadion u Torontu. Priprema se koncert Majkla Džeksona. Kada sam video koliko je tu onih ogromnih kontejnera opreme, džinovska pozornica, svetla, čuda… sebi sam rekao: „Miroslave, zemlja… zemlja, Miroslave.“
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN „ISTORIJA“
Tagovi
