Nataša Dragojlović: Civilno društvo kao akter u pregovorima Srbije sa EU

Koliko organizacija civilnog društva postoji u Srbiji? Kolika je njihova snaga, posebno kada je reč o uticaju na proces evropskih integracija? Sa čime se sve suočavaju OCD? O tome, nakon velikog istraživanja koje je sproveo Nacionalni konvent o EU, za Nedeljnik govore Nataša Dragojlović i Bojana Selaković, dosadašnja, odnosno nova koordinatorka Konventa, najveće i najbrojnije platforme proevropskih organizacija civilnog društva, ne samo u Srbiji, već i u regionu.

Zbog čega su istraživanja organizacija civilnog društva važna?

U Srbiji je do marta 2021. godine registrovano 35.775 udruženja građana, što je u poređenju sa drugim državama regiona neuporedivo više. Najveći broj organizacija je osnovan u poslednjih deset godina, oko 65%, a do 1990. godine svega 8%. Kvantitativno posmatrano, moglo bi se zaključiti da u Srbiji postoji povoljno okruženje za razvoj civilnog društva, mehanizmi kojima se omogućava njihovo učešće u kreiranju politika, stabilno finansiranje i politička kultura koja uvažava stavove građana i interese koji se artikulišu kroz ovakva udruženja. Međutim, to nije tako. U Konventu smo istraživali tokom 2021. godine realne kapacitete i došli do značajnih kvalitativnih pokazatelja, pre svega sa ciljem da, kao najveća proevropska platforma civilnog društva u Srbiji, sagledamo realnu snagu i mogućnosti organizacija civilnog društva da prate i utiču na proces evropskih integracija, i to u godini kada se registruje najmanja podrška građana tom procesu do sada.

U zahtevnom istraživačkom poduhvatu identifikovane su najpre one organizacije koje imaju najmanje jednog zaposlenog ili koje su iskazale godišnji promet u 2019. godini veći od 500.000 RSD. Na ovaj način identifikovano je svega 5.261 OCD u Srbiji. Rezultati analize podataka iz APR Registra o udruženjima i savezima, i Registra o fondacijama i zadužbinama, pokazali su da sve one ukupno zapošljavaju svega 8.610 osoba, a da su ostvarile ukupan prihod od 41,7 milijardi RSD (353,6 miliona EUR), što je više od godišnjeg prihoda od npr. proizvodnje maline, koji za istu godinu iznosi 259 miliona EUR. Iako je broj aktivnih OCD veći u Vojvodini nego u Beogradu i ostalim regionima, organizacije iz Beograda ostvaruju znatno bolje rezultate u smislu broja zaposlenih (40% od ukupnog broja zaposlenih) i ostvarenog prihoda (57% od ukupnog prihoda). Analiza ovih podataka je takođe pokazala da najbolje rezultate ostvaruju poslovna i strukovna udruženja na bazi članstva, kao i udruženja za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnog prava, a one se često, kao i strukovna udruženja, ne doživljavaju kao civilno društvo.

poUglavnom se misli na nevladine organizacije, a civilno društvo je mnogo širi pojam, pa smo ga mi u Konventu tako i razumeli. U našem članstvu ima i predstavnika strukovnih udruženja i sindikata i instituta i fakulteta i svi su oni zainteresovani za tok i ishod pregovora sa EU. Pa ipak, 59,8% organizacija tvrdi da nedovoljno učestvuje u procesu evropskih integracija, dok je njih 25,5% izjavilo da su uključeni u dovoljnoj meri. Samo 5% ispitanika je odgovorilo da u potpunosti učestvuje u ovom procesu, što nama u Konventu govori kako treba dalje da usmeravamo svoje aktivnosti.

U kojoj meri su organizacije civilnog društva unapredile proces evropskih integracija u Srbiji?

Znatno. Ali isto tako relevantno jeste pitanje koliko su evropske integracije unapredile civilno društvo i pomogle da se ono razvija i uspostavi kao značajan društveni akter koji svojim delovanjem može da utiče na sadržaj i rezultate politika. Podsetiću da posle 2000. godine proces uspostavljanja konsultativnih mehanizama i učešća građana vrlo sporo teče i tek sporadično u nekim lokalnim zajednicama uspostavljaju se prvi mehanizmi za učešće građana u procesu kreiranja lokalnih budžeta. Zatim saradnja postaje obaveza kod konkurisanja na projekte koji se finansiraju iz EU fondova. Dakle, ta saradnja nije bila ni spontana, niti na obostrano oduševljenje tadašnjih vlasti i malobrojnih udruženja građana. Postala je obaveza zahvaljujući EU projektima. Kad je o evropskim integracijama reč, Kancelarija za evropske integracije pokrenula je inicijativu potpisivanja memoranduma o saradnji sa OCD negde 2005. godine, ali se to svodilo na prisustvo zvaničnika nekim događajima koje NVO organizuju i davanjem podrške za apliciranje na projektima. Tek sa nastankom Nacionalnog konventa 2006. godine, ta saradnja počinje da se odvija na struktuiran ali još uvek neformalan način, kroz šest radnih grupa koje su pratile primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Od 2014. godine, kada su pregovori o članstvu sa EU započeli, Konvent osniva radne grupe koje prate sva poglavlja i postaje deo zvaničnih i obaveznih procedura konsultacija, najpre u parlamentu a zatim i u mehanizmu za pregovore sa EU, koji je formirala vlada. Time je proces pregovora postao transparentniji, otvorena je mogućnost da se utiče na sadržaj pregovaračkih pozicija, da se predlažu konkretne mere u akcionim planovima, ali i da se vrši stalni nadzor nad onim što je tu zapisano i da se vrši pritisak na vladu, kroz institucije, da se obaveze iz procesa pristupanja EU ubrzano ispunjavaju.

Da li je to što je civilno društvo uradilo imalo zadovoljavajuće rezultate? Nije. Ali da nije bilo ovog kanala komunikacije, obavezujućih procedura, da su organizacije svaka za sebe pokušavale da utiču na vladu, da se nisu udružile i organizovale u Konvent, bilo bi još gore. Mi danas pojma ne bismo imali ni o čemu se pregovara, ni kako da dođemo do informacija, niti kako da pratimo i kontrolišemo šta se na putu ka članstvu u EU radi, a šta ne radi i zašto.

One organizacije koje su uzele učešća u radu Konventa, a ima ih preko 850, objašnjavanju taj stav željom za razvojem društva u celini, unapređivanjem kulture dijaloga i davanjem doprinosa uspešnom završetku procesa evrointegracija, te boljim informisanjem građana. I te organizacije kroz svoje aktivnosti ovo pokušavaju da unaprede, sa manje ili više uspeha i u prilično teškim okolnostima neizvesnog finansiranja, nemogućnosti da zaposle ljude ili da ih zadrže, da dođu do velikih fondova, jer se uslovi konkursa menjaju tako da odgovaraju samo velikima, i brojnim drugim izazovima, posebno teškim na lokalnom nivou.

Sa kakvim se sve poteškoćama suočavaju organizacije civilnog društva prilikom rada na poslovima koji su od značaja za evropske integracije?

To su pre svega ograničeni finansijski i operativni kapaciteti za rad na poslovima od značaja za evropske integracije, ali i na drugim transformativnim procesima u Srbiji. Ljudski resursi i finansijski bilansi su prilično ograničeni, što u znatnoj meri utiče na njihovo poslovanje, uključujući i rad na pisanju i realizaciji projekata finansiranih od Evropske unije i drugih donatora. Drugi set problema predstavlja okruženje u kom one deluju, pristup informacijama od javnog značaja, otvorenost institucija za saradnju. Mi smo imali Kancelariju za saradnju sa civilnim društvom koja 10 i više godina nije bila u stanju da donese Strategiju kojom se to stanje popravlja. Zatim smo dobili ministarstvo, koje je tu strategiju iznedrilo, ali ništa se bitnije nije promenilo. Sada se čeka formiranje Saveta za saradnju sa civilnim društvom, od kog se dosta toga neosnovano očekuje. Organizacije civilnog društva su se udružile u Nacionalni konvent bez državne strategije, bez ijednog dinara finansijske pomoći iz državnog budžeta ikada, samo na bazi potrebe i volje da se u proces evropskih integracija aktivno uključe i stave na raspolaganje svoje znanje i resurse. To su na kraju prepoznali svi. I vlada, i parlament, i Evropska unija, i naše članice. Pa i građani. Oko 20% njih je upoznato sa aktivnostima Konventa. Time ne može da se pohvali većina opozicionih partija, kao ni realnim uticajem na proces donošenja odluka, a još manje na njihov sadržaj. To su prepoznale i naše kolege u regionu, pa su konventi formirani i u Albaniji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, i sa njima vrlo intenzivno sarađujemo, mada civilno društvo nigde nema takav položaj, niti takav uticaj, kao u Srbiji. Ali nigde nije ni toliko izloženo udarima i kritikama koje dolaze od vlade. To mora da se promeni.