U petak 25. novembra u Muzeju savremene umetnosti biće otvorena izložba “Mlečni put”, koja obuhvata radove preko 50 umetnika, umetnica i umetničkih grupa iz Novog Sada, Srbije i internacionalne umetničke scene, kroz istoriju, ali i uključivanje relevantnih savremenih umetničkih praksi.
Jedna od domaćih, veoma aktuelnih umetnica zastupljenih na izložbi biće i Milica Rakić, koja u svom radu ispituje način na koji jezik i kultura oblikuju lični identitet. Tim povodom osvrćemo se na njeno stvaralaštvo i uzore, u kontekstu predstojeće izložbe.
Koje vaše delo ćemo videti na izložbi Mlečni put?
Na predlog kustoskinje Sanje Kojić Mladenov, na fasadi Muzeja savremene umetnosti Vojvodine biće izložen neonski natpis Vazduh miriše na ludilo, koji publika tumači na različite načine – bilo lično, bilo u kontekstu aktuelnih društvenih i političkih prilika, pa i ekstremnog zagađenja vazduha na Balkanu.
Budući da se izložba bavi i istorijskim uticajima i korenima današnje umetnosti, koje biste istorijske uticaje vi izdvojili kao najznačajnije za vaš rad u celini?
Izdvojila bih Dušana Makavejeva kao i njegov film WR: Misterije orga(ni)zma (1971), koji je delimično zaslužan za nastanak levičarskoutopističkog narativa ДРУГарице ракич o slobodi i emancipaciji žena. „Možete umreti od slobode, kao što možete umreti od previše svežeg vazduha ako niste navikli na njega”. Iako po opredeljenju nije feminista, on se kao marksista (komunista) prirodno približava socijalnom i marksističkom feminizmu.
Jezik i odnos prema jeziku je veoma važan deo vašeg rada. Kako ste došli do ovog interesovanja i na koji način promišljate naizgled jednostavne rečenice koje koristite, a koje nose širu umetničku ideju i viziju?
Ako pogledate bilo koji dokumentarni film koji je nastao u periodu socijalističke izgradnje, videćete da je nemoguće da u njemu ne bude glasno izgovorena ili ispisana bar jedna parola – predstavljajući izraz solidarnosti, volje, spremnosti na žrtvu i na potčinjavanje jedinstvu.
Danas agresivni bezbojni akademizam moju igru rečima i preplitanje privatnog i političkog, svakodnevnog i istorijskog vrlo često tumači pod nerazumnim parolama: ko je to video?, nečuveno, nezamislivo, nedopustivo, šta ste time hteli da kažete?, šta će ljudi reći?, nije zgodno. Jedini odgovor koji mogu dati na ovakve primedbe jeste: tako je, hoću da stvorim nešto što niko nikada ranije nije video; jeste, to nezamislivo sam ja zamislila i ostvariću to; to nedopustivo ja sebi dopuštam; čućete od mene ono što nikad nije bilo čuveno; učiniću da bude zgodno ono što se vama čini kao nezgodno; hoću da kažem baš ono što kažem; za mene je samoupravljanje najprirodnija stvar na svetu, jedino što je normalno.
Svakodnevno ih beležim, prepravljam, prekrajam, (samo)izmišljam i prilagođavam svom umetničkom radu. Ispisujem ih gde god zgodno mesto nađem – od arhivskih dokumenata, preko grafičkih listova, slikarskog platna do kafanskih računa. Nudeći publici dva čitanja: jedno neposredno, drugo između redova.
U vašem radu bavite se, kroz različite postavke, i konkretnim korišćenjem istorijskih artefakata iz komunističkog / socijalističkog nasleđa, te njihovim postavljanjem u novi kontekst. Koja vam je u tom smislu umetnička ideja-vodilja i na koji način se kroz takav rad odnosite prema iskazivanju ideološkog stava? Kako ste kreirali vaš alter ego drugarica Milica Rakič?
Socijalističku istoriju ne shvatam kao nešto što je naprosto prošlo i što je sačuvano u nepromenljivom obliku. Ona se za potrebe mog umetničkog rada pojavljuje kao tvorevina koja se gradi i menja kroz propitivanje ličnog i kolektivnog identiteta, kao dela jugoslovenske istorije i nasleđa. Bila sam članica Saveza komunista Jugoslavije, za koji je politički govor bio i ostao čista apstrakcija.
Današnje šizofreno društvo pokušava da nam nametne da je sve politika. Ako je sve politika, onda ništa nije politika i samim tim političari su samo marionete koje pokreće kapital. To me navodi da u svom umetničkom radu uvek naglašavam kako današnja politička strast vredi isto koliko i moja umetnička. Samim tim, ДРУГарица ракич nije nikakva izmišljotina, već umetnica koja za potrebe svog umetničkog rada eksploatiše čitav jedan diskurs socijalističke ideologije. Galerijski prostor transformiše u umetnički arhiv i privatan legat kao javno mesto u kome izvodi privatni umetnički projekat poznatiji kao svečani prijem ДРУГарице ракич.
Autor: Nikola Marković
Tagovi
