Totalno pomračenje uma

Da li ste čuli nekada da je jedan tim vodio 3:1 i onda primio dva gola iz kontre? Niste.

Zato sada možete da uđete na bilo koju društvenu mrežu i pogledate komentare ljudi iz čitavog sveta koji se dive tom presedanu – Srbija imala dva gola prednosti i na kraju prosula sve dobro što je napravila, remiziravši sa Kamerunom 3:3, u drugom kolu grupe G Mundijala u Kataru.

Šta se dogodilo?

Obično navijači reprezentacije Srbije imaju različite teorije o uzrocima svog nezadovoljstva reprezentacijom. Protiv Brazila je to bio „kukavički pristup“ (iako smo ih doslovno prebili, dva igrača povredili), „nedostatak trčanja i fizičke spremnosti“ (pretrčali više kilometara od Brazila, dobili više duela i na zemlji i u vazduhu), ali posle remija sa Kamerunom nema dileme šta je uzrok nezadovoljstva.

Totalno pomračenje uma.

Prstom bi lako moglo da se uperi u bilo koga – u Nikolu Milenkovića koji dva puta nije napravio ofsajd zamku, u ofanzivni deo tima koji je nonšalantno pristupao šansama, u bilo koga ko je napravio grešku na terenu. Iako su greške na terenu normalne, ali pomračenje uma pored terena nije.

Utakmica je počela uz najavljene izmene u timu – Kostić umesto Mladenovića, Maksimović umesto Gudelja – i bez ikakvih koncepcijskih razlika. Stojković voli da napadne protivnika koji ima 4 igrača u odbrambenoj liniji sa jednim klasičnim napadačem i ovaj put je za to izabrao Aleksandra Mitrovića. Izgledalo je da je dobro izabrao. Mitrović se u prvih petnaestak minuta našao u dve vrlo izgledne šanse, pogodio jednu stativu.

Zamisao Srbije bila je da Maksimović svojim kretnjama bez lopte omogući mnogo više linija dodavanja nego što ih je Srbija imala protiv Brazila i da blizu protivničkog gola vrši pritisak. Delovalo je da Orlovi imaju sve u svojim rukama, kada je Živković bez ikakve potrebe loptu pogrešno uputio ka odbrani i stvorio korner Kamerunu iz kog Lavovi postižu gol za vođstvo.

Sve linije dodavanja koje su do tada otvarane, zakrčene su panikom i paralizom. Bilo je potrebno nekoliko minuta Srbiji da se sabere, a najveću energiju u tom smislu dao je Strahinja Pavlović koji je tunjao kroz halfspejsove i davao još jednu napadačku dimenziju svom timu.

Kako bogovi fudbala obično urede, upravo je Pavlović – koji u pas igri i nekim defanzivnim odlukama jeste visio – postigao gol glavom za izjednačenje, posle sjajnog skoka. Nije prošlo ni dva minuta, koncepcijski izbor sa Maksimovićem na terenu se isplatio. Izvršio je pritisak na 20 metara od protivničkog gola, oduzeo loptu rivalu, ona je došla do Sergeja Milinkovića Savića i on je pogodio sa 17 metara. Srbija je preokrenula.

Da je neko ponudio navijačima Srbije Brazil u drugom poluvremenu, sa tom količinom samopouzdanja bi sve bilo izvodljivo.

Drugo poluvreme počelo je nešto „mekšom“ igrom Srbije u pritisku, ali kada ga je bilo, isplatio se. Tadić je oduzeo loptu na centru, poslao je Mitroviću, ovaj nastavio akciju i Srbija je postigla ubedljivo najbolji „timski gol“ od početka turnira.

To je 53. minut. U trenutku kad Kamerun kreće sa centra počinje 55. Dragan Stojković Piksi sedi na klupi i mirno posmatra šta se dešava.

Srbija nastavlja da kontroliše posed i ima još jednu izglednu šansu. Štoper Kameruna greši, Sergej izlazi sam pred golmana, ali njegov lob ne uspeva.

Nekoliko minuta kasnije, lob Kameruna, nažalost, uspeva. Odbrana Srbije nalazi se na najmanje 40 metara od svog gola i u ofsajd zamku hvata – ili pokušava da uhvati – rivala, ali ne biva.

Iako u prvom momentu izgleda da je Vinsent Abubakar u ofsajdu – nije. I Abubakar je mislio da je u ofsajdu, ispratio ga je samo Maksimović, napadač Kameruna ga izbacio jednim lažnjakom i nonšalantno lobovao Vanju Milinkovića Savića. Da nije pomislio da je ofsajd, pitanje je da li bi tako završavao akciju, ali je ovako ispalo dobro za Kamerun jer je svirano „zaleđe“ poništeno i gol je priznat – 3:2.

Tako Srbija prima gol iz kontre iako ima dva gola prednosti.

Prolaze tri minuta i po istom receptu pada i treći gol.

Samo što nije pao sa neba. Školski izvedena kontra i smušena reakcija srpske odbrane tome su prethodili. A takvom razvoju situacije na terenu prethodila je pasivnost srpskog stručnog štaba. Nije bilo baš nikakve reakcije. Minut je, dakle, 66. a na semaforu piše 3:3.

Prošlo je još tačno 12 minuta dok selektor Srbije nije napravio izmenu. Nije to uradio ni na 3:1. Nije to uradio ni na 3:2. Nije to uradio ni tih 12 minuta kada je ekipa bila u šoku, kada su igrači za koje je sam rekao „da su fizički pali“ protiv Brazila jedva trčali po terenu od umora i šoka, nije to uradio kada je trebalo.

Uveo je tri igrača – gotovo poziciju za poziciju – ali je bilo već kasno.

Srbija je i takva stvorila još jednu šansu, ali je na kraju Mitroviću sviran ofsajd. Da je lopta završila u golu, možda bi opet ofsajd bio poništen. Nikada nećemo saznati. Kao što nikada nećemo saznati ni zašto Piksi nije odreagovao na ono što se događa na terenu. Pustio je da ga događaji od 56. minuta kada je Pavlović tražio izmenu, do 78. minuta potpuno pregaze.

Da bi posle utakmice, kao i posle duela sa Brazilom, Dragan Stojković, kultna ličnost našeg fudbala, majstor svog zanata, izgledao kao samo jedan od nas „lažnih selektora“, koji ne znaju da gube. Nije protiv Kameruna pobesneo i ostao bez reči kao protiv Brazila, ali bi možda bilo bolje da jeste.

“Osećamo veliku frustraciju, posle vođstva Kameruna smo pronašli našu igru, zasluženo došli do vođstva. Imali smo prednost od 3:1, velika je to prednost na ovom nivou fudbala. Treba biti pametan, inteligentan, da utakmicu privedete kraju kako želite. Mislim da su nas neke greške skupo koštale, prilikom drugog i trećeg gola Kameruna. Apsolutno nepotrebno izlaženje poslednje linije, pokušaj pravljenja ofsajda, to je zabranjeno na ovom nivou fudbala. Za nijansu smo bolji od Kameruna, ali rezultat kaže da je to 3:3. Šta je, tu je, idemo dalje”, rekao je posle utakmice za RTS.

Ofsajd zamke su zabranjene na ovom nivou fudbala?

Izlaženje poslednje linije je nepotrebno?

Stojković je od dolaska na mesto selektora svaki put kada je imao priliku govorio o napadačkoj igri, o lepršavosti kojoj teži, o tome da uvek igramo na gol više. Verovatno je, što reče neko, trebalo da zvizne i kada je procenio da je „nepotrebno“ izvlačiti poslednju liniju na centar, da je „zabranjeno“ praviti ofsajd zamku toliko daleko od gola, verovatno je treblao da kaže da se to ne radi. Verovatno je trebalo da napravi neku izmenu na vreme.

Ovako je izašao i kao i svi mi lažni selektori – a on je, valjda to nije zaboravio, jedini pravi – ovoga puta bez dileme detektovao razloge poraza. Konačno nema mnogo neslaganja o uzrocima nezadovoljstva. Pravi selektor je siguran da on nije kriv, već je u pitanju pad koncentrancije i pomračenje uma. Lažni slektori su sigurni da je u pravu. I da su pomračenja uma na terenu sastavni deo fudbala, a zadatak pravog selektora da na njih reaguje, van sopstvenog pomračenja.