Čak i predstavnici generacije Z imaju dovoljno iskustva sa porazima fudbalske reprezentacije Srbije. Milenijalci i generacija X će posle još nekoliko razočaranja već oguglati. Bumeri se više ne sekiraju. Na kraju je proces isti: uprkos svemu (sistemu, društveno-političkom kontekstu, tradiciji) se nadamo, ne odustajemo čak i kada je očigledno da nismo u pravu, strašno se razočaramo, bole i mozak i telo, a onda počnemo da otupljujemo.
Fudbalska reprezentacija Srbije završila je svoje učešće na Svetskom prvenstvu u Kataru, porazom od Švajcarske rezultatom 3:2. Orlovi su takmičenje završili kao poslednji u grupi, sa osvojenim jednim bodom, postignutih pet golova i primljenih osam na tri utakmice.
Sinoć, kada je duel sa Švajcarcima završen, na površinu su isplivale sve frustracije.
Kada razočaranje i bol pri pomisli na poraz krenu da otupljuju, pravo je vreme za introspekciju i analizu. Prvo, da li smo normalni s ozbirom na to da se uvek iznova „ložimo“? Drugo, koji su razlozi neuspeha?
Na prvo pitanje odgovor je jasan – normalni smo.
Nema tu preterane filozofije. Fudbal je igra koju svako tumači na svoj način (i kao metaforu društva i kao simbol zajedništva i kao simbol propadanja) i igra koja generiše ogromnu količinu energije i emocija. Možda zbog toga što je nepredvidiv. Možda zbog toga što i najgori uvek veruju da postoji makar mala šansa i za njih. Možda jer postoji nada da će sve biti u redu, iako u dubini duše znamo da neće. Možda jer toliko liči na život. Naposletku, možda jer ga najbolje objašnjava onda kada investiramo očekivanja i emocije, pa se razočaramo.
Na drugo pitanje odgovor možemo da potražimo u jednom tekstu objavljenom u Nedeljniku 29. septembra. Ne da bismo mi bili „u pravu“, nego zato što je je taj tekst bio pravovremeno upozorenje.
Tekst je objavljen nakon pobede Srbije u Norveškoj i plasmana u A grupu Lige nacija, a počinje ovako: „Fudbalsku reprezentaciju Srbije od Mundijala dele dva meseca i tačno će toliko trajati pumpanje svih priča oko nje, oko potencijalnog rezultata, želja i mogućnosti. Zbog toga bi bilo dobro, danas kada je regularna sezona Lige nacija završena, da podvučemo crtu, pre nego što kakofonija ambicija potpuno pomuti razum i najracionalnijih“.
U tom je tekstu naglašeno da Srbija ima drastičnu disproporciju kvaliteta između odbrane i napada, između odbrambene i napadačke faze igre.
Postavili smo pitanje: ko bi smeo da se kladi da Srbija ne može da da gol bilo kom protivniku na Mundijalu, pa i Brazilu?
Da se neko kladio sa nama, dobio bi opkladu, jer nismo postigli gol Brazilu, ali je naš tim postigao pet pogodaka, čime je peti najefikasniji u grupnoj fazi Mundijala.
Sa druge strane bila je briga.
„Ono za šta nemamo blagu predstavu kako će izgledati jeste sve iza navale. Još uvek ne deluje izvesno koja će biti kombinacija zadnjih veznih koji će čuvati leđa petorici igrača u ofanzivnom delu, ali je ta pozicija – sa Sašom Lukićem, odbeglim kapitenom Torina – mnogo izvesnija od štoperske. Srbija tu ima problem prvo zbog toga što nijedan igrač nije nivo ofanzivnog dela tima, ali i zbog toga što igrači koje Piksi ima na raspolaganju nisu uigrani u određenoj kombinaciji. On je pružio šansu i mlađim igračima, sa malim brojem ili bez nastupa za reprezentaciju. Zato je potpuno neizvesno u kom će sastavu izaći naša odbrana, koji su njeni osnovni mehanizmi, kako igramo protiv timova sa jednim, a kako protiv timova sa tri špica, koji su osnovni principi otvaranja napada i iznošenja lopte.“
Ispostaviće se da je ta briga bila opravdana jer je Srbija primila 8 golova na tri utakmice i time je 31. reprezentacija ovog Mundijala, gora je samo Kostarika.
Koliko je balans u timu važan, Orlovi su mogli da vide neposredno, u utakmici sa Švajcarskom. Tim Murata Jakina nema igrače čiji kvaliteti apstrahovani od konteksta predstavljaju krem svetskog fudbala – nema Tadićevu lucidnost, nema Mitrovićevu efikasnost, nema kontrolu Sergeja Milinkovića Savića. Ali upravo tim kontekstom u koji igrače stavlja, sistemom igre, balansom u timu, maksimizira sve kvalitete svojih igrača. Tako Embolo radi ono što najbolje zna, gradi se i zadržava loptu. Tako Šaćiri i Vargas rade ono što najbolje znaju, čekaju priliku za prodor, kroz višak ili dribling. Tako Džaka radi ono što najbolje zna, hapsi protivnike po terenu i provocira. Ono što ne znaju dobro, tim uspeva da zamaskira.
Srbija je u Kataru izgledala potpuno suprotno.
Iako se raspravljalo o tome da li treba igrati sa jednim ili dva igrača u napadu – kao da to pravi tektonske razlike u bilo čemu – mnogo je važnije pitanje bilo pitanje balansa. Potrebno je da onih petorica ofanzivnih igrača imaju petoricu (plus golmana) koji će davati ravnotežu. Protiv Brazila je u prvom poluvremenu Srbija izgledala kao tim koji ima sistem i ideju. U drugom nas je Brazil pregazio. Protiv Kameruna je Srbija više od sat vremena izgledala kao da ima sistem i ideju, tim je bio nešto ofanzivnije postavljen, pa je nedostatak balansa prikazan kroz dve početničke greške naše odbrane. Protiv Švajcarske nije bilo nikakvog balansa. Na teren je poslato sedam igrača sa vrlo ofanzivnim karakteristima, a ako petorica ranije nisu uspevala dobro da sačuvaju leđa navali, ko je mogao da pomisli da će u tome uspeti trojica? Naravno da nisu uspeli.
Razni stručni konsultanti su već optužili „lažne selektore“ da gledaju „samo rezultat“ i da a osnovu toga donose sud. Što je, priznaćete, logičan izbor kriterijuma da li je igra bila dobra. Ako osvojite jedan bod i primite osam golova, ne mora ni da se ulazi u dublju analizu da je bilo dobro.
Stručni štab nije uspeo da kreira balans između defanzivnog i ofanzivnog dela tima, nije bilo plana B kada se izgubi lopta, nije bilo „prevencijske odbrane“ na nivou koji zahteva Svetsko prvenstvo, a vrlo često su igrači iz poslednje linije ostavljani na vetrometini. U igri 1 na 1, pokazalo se da oni nisu na vrhunskom fudbalskom nivou, vrlo često su probijani sa svih strana.
Nekoliko igrača ostavilo je dobar utisak – neki na navijače reprezentacije Srbije, neki na analitičare i „stručnjake“. Makar u tome postoji konsenzus.
Vanja Milinković Savić odigrao je dobar turnir iako je njegov tim primio osam golova. On je odbranio 16 šuteva (sedam Brazilu, pet Kamerunu, četiri Švajcarskoj), od čega 9 iz kaznenog prostora. Kada se tome doda apsolutna sigurnost u igri nogom i nijedna krupna greška na tri utakmice, dobije se statistički jedan od najboljih golmanskih učinaka u grupnoj fazi. Vanja je osam puta loptu vadio iz mreže jer su njegovi saigrači protivnicima dozvolili 50 (slovima – pedeset) šuteva, od čega 24 u okvir gola.
Od tri igrača koja su igrala ispred Vanje u odbrambenoj liniji, najbolji je utisak ostavio Strahinja Pavlović. Milenković je protiv Brazila odigrao dobru utakmicu, protiv Kameruna dva puta zaspao (iako po osnovnim fudbalskim pravilima on jedini nije pogrešio, jer se na onu loptu po pravilu ne istrčava), a Veljković je zaspao kod Rišarlisonovog drugog gola, a Embolo mu je zadao muke i patnju.
Pavlović je odigrao uz veliku hrabrost. Bio je dosta jak u duelima, u maniru Red Bulovih štopera iskakao visoko na svoje protivnike, iznosio loptu i kroz pas i u nogama, napadao uz veliku energiju poluprostore. Međutim, bilo je u njegovoj igri i nesigurnosti, gubljenja ravnoteže, lošeg izbora faulova, a koga zanima koliki prostor Pavlović ima za napredak, neka pogleda igre Joška Gvardiola, štopera Hrvatske.
Dobar turnir, uprkos čestom izostavljanju iz bilo kakvih pohvala (valjda jer se podrazumevaju) odigrali su i Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović. Oni su svoj deo posla uradili kako treba i da je Mitrović protiv Kameruna postigao makar još jedan gol iz nekoliko šansi koje nije iskoristio, mogli bismo da govorimo o tome da im se nema šta zameriti.
Protiv Kameruna je odličnu epizodnu ulogu imao Nemanja Maksimović, koji je vršio kvalitetan presing, otvarao se po čitavom terenu, nudio se saigračima, preuzimao odgovornost. I Andrija Živković je na tom meču imao važnu ulogu, na ovom turniru podelio i dve asistencije, protiv Švajcarske pogodio stativu na 0:0, ali ne treba zaboraviti da je direktno odgovora za prvi gol Kameruna (bespotrebno izbacivanje lopte u korner, pogrešan pas unazad od 50 metara) i za prvi gol Švajcarske jer nije ispratio svog igrača koji je uspeo da iznese loptu kroz dupli pas i pređe 80 metara terena.
Ostatak tima?
Mrka kapa.
Neki nisu ni dobili šansu, neki su je dobili na kašičicu, neki je nisu iskoristili.
U najavi turnira, govorili smo o tome da Srbija ima četiri asa i da je džoker tim, a tima u tom smislu, nažalost nije bilo. Posle trećeg gola Kameruna i trećeg gola Švajcarske videla se totalna paraliza, malodušnost, nemogućnost da se pronađe bilo kakvo rešenje. I taj pad nije fizički, pošto nas niko nije ni prebio ni pošteno natrčao. Pad je jasno mentalne prirode.
Razlog za to je nedostatak balansa pored terena.
Stručni štab, predvođen Draganom Stojkovićem Piksijem nije uspeo da izmenama promeni jednosmernu ulicu protiv Brazila. Protiv Kameruna su sa izmenama debelo zakasnili, 12 minuta od izjednačenja i bar 25 minuta od kada se za izmenama ukazala potreba. Protiv Švajcarske nisu mentalno pripremili tim. Orlovi su izgledali kao da moraju nekome da se svete, kao da igraju protiv Džake i Šaćirija, a ne protiv Švajcarske, kao da im je preveliki balast na leđima. I nisu uspeli da ga se oslobode.
Naravno, važnu ulogu u svemu su imali i novinski natipisi viralne „šale“ – koje ne mogu biti šale ni u jednom normalnom društvu – o navodnim aferama u reprezentaciji. Međutim, osim što su pokazale osnovni nedostatak kućnog vaspitanja ljudi koji komentarišu, lažu i pametuju o životu nečije supruge, te su afere i priče morale da budu kohezioni faktor.
Nisu bile jer nisu dobro kanalisane.
Srbija je ispala sa Svetskog prvenstva i na talonu dobila ove važne lekcije o balansu. O tome da ne može da se igra samo u napadačkoj fazi. O tome da moraju da postoje jasni principi i organizacija na drugoj strani terena. O tome da stručni štab mora mnogo kvalitetnije da se pripremi za sve moguće i nemoguće događaje na terenu i van njega. O tome da je timu potrebna kvalitetna psihološka priprema za sve moguće i nemoguće udare.
Biće to važne lekcije na putu ka Evropskom prvenstvu 2024. godine, čije kvalifikacije počinju na proleće i u kojima će – makar je takvu nameru Piksi pokazao – o našim snovima odlučivati isti ovi igrači i isti ovaj stručni štab.
A mi ćemo se svakako „ložiti“ jer tako treba.
Tagovi
