Stvar je jednostavnija nego što na početku i na kraju izgleda. Postupak kroz koji fudbalska reprezentacija Srbije provuče sve one koji za nju navijaju – pac u koji nas uvaljaju pre nego što se sami ispržimo na najjačoj vatri – uvek je isti. Prvo dođe mašta, pa se njene granice sa stvarnošću potpuno izgube, pa dođu očekivanja, pa samouveravanje da ne može svaki put biti isto. I na kraju bude. Isto, depresivno, frustrirajuće.
Fudbalska reprezentacija Srbije razočarala je sve koji su je optimistično ispratili na Svetsko prvenstvo, osvojivši jedan bod i primivši osam golova na tri utakmice u grupi, u kojoj smo ostali poslednji, da ugasimo još jedno mundijalsko svetlo. Tako od planirane pustinjske legende nije ostalo ništa.
Smrt još niko nije prevario, pa ni nade da će situacija sa fudbalskom reprezentacijom Srbije ovaj put biti drugačije. Ovo je priča o autopsiji svih nada i snova poginulih na katarskim stadionima, u Puma plastičnom dresu. Post mortem analiza svega što se reprezentaciji Srbije u Kataru dogodilo, uzroka neuspeha, lekcija koje bi trebalo naučiti, priča o tome da li će te lekcije biti i primenjene i zašto neće.
OVAJ TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
NA POKLON SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
Tagovi
