Ice, ice, baby: Nova generacija iz „ledenog doba“

Ako bi se reklo da je reproduktivna medicina ušla u „ledeno doba“ (ice age), to bi moglo da zazvuči kao nešto negativno jer često slušamo o problemima začeća i komplikacijama da se dobije beba. Ali ne, naprotiv, radi se o tolikom napretku u zamrzavanju ćelija reproduktivnih organa zbog očuvanja fertiliteta da je prošle nedelje svet obišla vest da su rođeni blizanci od embriona zamrznutih pre 30 godina – čuvani su na minus 128 stepeni Celzijusa u tečnom azotu od 22. aprila 1992. godine.

Ali to je samo jedna od mogućnosti za one koji razmišljaju (sad ili možda nekad) o potomstvu ili imaju problema zbog kojih im se to čini nemogućim. Kao što se misli da je posle raka trudnoća nešto što je komplikovano ili nemoguće u slučaju kod osoba koje su ostale bez reproduktivnih organa. Međutim, demantuju primeri žena koje nisu imale materice pa su rodile bebe zahvaljujući transplantaciji (jedna u Srbiji) ili muškarca iz Srbije koji nije imao testise a postao je otac pre nekoliko meseci, takođe transplantacijom (brat je bio donor), o čemu je Nedeljnik već pisao.

Istina je i da su u Srbiji neke od ovih mogućnosti zaista nemoguće jer postoje zakonska ograničenja i druge komplikacije i problemi. Tijana Prizrenac je skrenula pažnju na svoj slučaj bitke sa državom da joj odobri korišćenje embriona koje je zamrznula sa suprugom koji je 2019. godine iznenada preminuo. Njoj to nije dozvoljeno jer Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji ne prepoznaje mogućnost da jedan od partnera tokom procesa umre. Država joj, kako kaže, traži saglasnost pokojnog supruga, a iako se obraćala Ministarstvu zdravlja sa zahtevom da se ovaj deo u Zakonu promeni i dopuni, odgovor nije dobila. Njen suprug bolovao je od raka testisa, zbog čega prirodnim putem nisu mogli da imaju decu, ali su ušli u postupak vantelesne oplodnje čiji ishod on nije dočekao. „Imam pismeno zaveštanje sa dva svedoka od supruga da on meni dozvoljava da nakon njegove smrti koristim naše embrione, sa tim papirom nisam uradila ništa, ja sam na prvo ‘ne’ naišla u Upravi za biomedicinu“, rekla je ona. Još dve godine ima šansu da postane majka, jer još toliko klinika ima obavezu da čuva njene embrione.

Oko 8% populacije dobije neku malignu bolest pre navršenih 40 godina života. Na primer jedna od 228 žena dobije karcinom dojke u svojim tridesetim godinama, a jedna od 69 u četrdesetim godinama.

Osim toga, koncentracija spermatozoida u spermi se u poslednjih 50 godina više nego prepolovila, prema nedavnoj studiji iz Izraela u kojoj su uzeti podaci muškaraca iz celog sveta od 1973. do 2018. godine. Koncentracija spermatozoida po mililitru sperme u proseku je pala sa 101 milion na 49 miliona.

Zato su nove mogućnosti „ledenog doba“ reproduktivne medicine za nekoga jedina šansa. Koliko je medicina napredovala u očuvanju fertiliteta, odnosno šta je sve danas moguće, a što nekada nismo mogli da zamislimo, gde je Srbija u svemu tome, govorili su za Nedeljnik profesor dr Mats Brenstrem sa Univerziteta u Geteborgu i Bejlor koledža za medicinu u Hjustonu, pionir u transplantaciji materice i profesor dr Milan Milenković sa klinike Gemma i Laboratorije za transplantaciju i regenerativnu medicinu Univerziteta u Geteborgu.

U Srbiji je poseban problem donacija jajnih ćelija i spermatozoida. „Donacija je dozvoljena u Srbiji, ali nažalost nije zaživela u praksi. Donacija jajnih ćelija daje mogućnost i ženama koje su ušle u prevremenu menopauzu kao i ženama posle 44 godine da ostvare roditeljstvo, kao što donacija spermatozoida može da pomogne muškarcima koji nemaju spermatozoide, što zbog terapije malignih bolesti, operacija, povreda ili genetskih razloga. Da bi donacija polnih ćelija zaživela, treba promovisati donatorstvo, što je mnogo jednostavnije, sigurnije i jeftinije od ‘uvoza ćelija iz inostranstva’“, napominje dr Milenković.

Jajne ćelije i tkivo jajnika se mogu zamrznuti i iz „socijalnih razloga“, kada žena nema partnera ili hoće zbog privatnih razloga da odloži rađanje. Za žene i muškarce koji nisu sačuvali tkivo jajnika ili jajne ćelije pre lečenja, a nije im se vratila funkcija jajnika, donacija jajnih ćelija i spermatozoida je mogućnost da se ostvari potomstvo.

Od 10. decembra vantelesna oplodnja sprovodiće se u Srbiji doniranim reproduktivnim materijalom, a troškove će snositi država, pošto je u septembru potpisan ugovor sa bankom reproduktivnih ćelija u Španiji i dogovoren uvoz doniranog reproduktivnog materijala. Do sada su žene i parovi najčešće išli u Grčku, Severnu Makedoniju ili Češku iako je 2019. kod nas osnovana Banka za reproduktivna tkiva i ćelije na Klinici za ginekologiju i akušerstvo. Ali banka je do sada bila prazna, jer nije bilo davalaca reproduktivnih ćelija.

Srbija mora da podigne svest o značaju doniranja reproduktivnih ćelija, kaže profesor dr Mats Brenstrem. „Većina donora jajnih ćelija su žene koje imaju lično iskustvo i decu ili imaju iskustvo bliske prijateljice koja ima problem sa fertilitetom. Što više se bude pričalo o tome, i mediji budu o tome govorili, povećaćete broj donora. To je veoma lep poklon drugoj ženi.“

U Švedskoj donori ne dobijaju novac osim male nadoknade za gubitak zarade jer moraju da odsustvuju sa posla nekoliko dana, a ne mogu da zarade novac jer je donacija altruistička. Ali dobiju oko 700 evra za jednu donaciju što uključuje više poseta bolnici.

„Mislim da bi to bilo moguće i u Srbiji. Ne možete, zapravo, da uvozite jer žene iz Srbije ne žele donacije iz Kine, Indije, Španije, žele iste karakteristike koje imate ovde“, kaže profesor Brenstrem.

U poslednjih petnaestak godina postoji enorman napredak reproduktivne medicine da se fertilitet zaštiti pre lečenja zloćudnih bolesti, ali i pre lečenja nekih dobroćudnih bolesti koje se tretiraju citostaticima. Taj uži deo reproduktivne medicine se izdvojio pod imenom onkofertilitet ili reproduktivna onkologija.

„Broj pacijenata obolelih od karcinoma je u porastu u celom svetu. Lečenje karcinoma citostaticima, zračenjem i hirurškim metodama može imati jako negativan uticaj po funkciju jajnika i testisa i time smanjiti šansu ili potpuno onemogućiti ostvarivanje trudnoće i rađanje dece“, objašnjava profesor Milenković.

Za trudnoću posle lečenja raka, pre svega, mora da postoji „zeleno svetlo“ od ordinirajućeg onkologa, to jest da pacijent bude izlečen ili da ima minimalan rizik da se bolest vrati. Tada može da se upotrebi zamrznuti materijal ili eventualno donirane polne ćelije.

„U Srbiji se zamrzavaju jajne ćelije, spermatozoidi i tkivo jajnika. Za donaciju se još uvek ide u inostranstvo“, objašnjava dr Milenković. Takođe, nisu svi citostatici štetni po jajnike, i koliko će oštetiti jajnike i testise zavisi od doze, broja terapija, a kod žena od starosti u trenutku lečenja. „Mlađe žene koje imaju bolju rezervu jajnika, imaju i bolju prognozu za trudnoću“, dodaje.

Trudnoća posle karcinoma je moguća, i naravno pre svega zavisi od toka i izlečenja osnovne bolesti. Ceo proces zaštite ili „prezervacije fertiliteta“ je timski rad gde pre svega moraju da budu uključene sve specijalnosti od onkologa do specijaliste reproduktivne medicine koji učestvuju u lečenju. I reproduktivna medicina, uključujuću onkofertilitet, i onkologija su mnogo napredovale poslednjih decenija. Fertilitet se može zaštititi i kod muškaraca i kod žena.

Pristup prezervaciji fertiliteta je individualan i zavisi od godina starosti, bolesti, vrste terapije, partnerskog statusa, prognoze osnovne bolesti. Nisu svi citostatici štetni za jajnike i testise.

„Suština je da se reproduktivne ćelije, to jest jajne ćelije i spermatozoidi, ili tkivo jajnika ili testisa zamrzne i sačuva, i onda iskoristi posle izlečenja osnovne bolesti, to jest kada ordinirajući onkolog smatra da je moguće iskoristiti ćelije i tkivo.

Kod muškaraca posle puberteta se zamrzavaju spermatozoidi pre lečenja i to je metoda koja je odavno u kliničkoj praksi. Poslednjih desetak godina se mnogo radilo na zamrzavanju tkiva testisa kod dečaka pre puberteta, koji još uvek nemaju mogućnost ejakulacije. Ta metoda počinje da se primenjuje i u kliničkoj praksi i sa akumulacijom znanja će ubrzo postati standardna klinička metoda“, priča profesor Milenković.

Kod žena postoji više opcija: zamrzavanje jajnih ćelija, zamrzavanje embriona kod žena koje imaju partnera, kao i zamrzavanje tkiva jajnika.

„Zamrzavanje jajnih ćelija je jednostavnija metoda, ne zahteva hiruršku intervenciju. Jajnici se stimulišu hormonima da bi se dobio što veći broj jajnih ćelija, pošto sa brojem jajnih ćelija raste i šansa za trudnoću. Kada pacijentkinja ozdravi, jajne ćelije se odmrznu, oplode spermatozoidima partnera ili donora, i onda se tako oplođena ćelija, to jest embrion stavi u materičnu duplju. Kod žena koje imaju partnere zamrzavaju se oplođene jajne ćelije, to jest embrioni. Treba naglasiti da su embrioni ‘vlasništvo’ para, i da ih žena ne može iskoristiti bez saglasnosti partnera. Kada su u pitanju jajne ćelije, žena sama odlučuje kad i kako će ih iskoristiti“, dodaje.

Do sada je rođeno oko 200 dece posle transplantacije jajnika i ta deca su zdrava, kaže dr Milenković. Rođeno je i nekoliko stotina dece posle vantelesne oplodnje gde su korišćene odmrznute jajne ćelije, i ta deca su takođe rođena zdrava i trudnoće su prošle bez komplikacija.