Da li se u Venecueli odigrava nešto nezamislivo? Opozicija koja je do sada bila paralisana podelama i strateškim razlikama uspela je da se ujedini. Ideja da je ponovna pobeda predsednika Nikolasa Madura na izborima u maju 2018. godine bila nelegitimna omogućila joj je da prevaziđe razlike koje su doskora smatrane nepremostivim.
Poslanici i poslanice u narodnoj skupštini, među kojima većinu čine antimaduristi, usaglasili su se oko viđenja da je predsednik „uzurpirao“svoj položaj, zbog čega su odlučili da se pozovu na bolivarski Ustav iz 1999. prema kome u takvom slučaju predsednik skupštine preuzima vlast u državi. Po tom osnovu Huan Gvaido je 23. januara sebe proglasio „privremenim predsednikom“ i proglasio nameru da uspostavi prelaznu vladu koja bi organizovala predsedničke izbore u roku od godinu dana. Tokom narednih nekoliko dana, njegovu vlast priznalo je pedesetak država, uključujući SAD, Brazil, Ekvador i većinu država zapadne Evrope.
Brojni kritički glasovi, među kojima se našao i američki intelektualac Noam Čomski, osudili su ovaj potez kao državni udar (1). Bivši nezavisni reporter pri Ujedinjenim nacijama Alfred de Zajas procenio je da američke sankcije (koje se od 2017. godine neprestano zaoštravaju) predstavljaju „zločin protiv čovečnosti (2)“, jer pogoršavaju već veoma teško ekonomsko i socijalno stanje u državi (3). Međutim, nada da će američki pritisak dovesti do promene režima se ugasila. Uprkos pozivima na pobunu, vojska je ostala odana Maduru. On takođe uživa podršku Rusije i Kine, iako se potonja sastaje sa predstavnicima opozicije da razgovara na temu novca (75 milijardi dolara) koji joj Karakas duguje (4). Poziv na pronalaženje sporazumnog rešenja, iza kog su stali Meksiko i Urugvaj, dodatno je pomrsio konce Gvaidu.
Uz nagovor Vašingtona, on je odbio poziv da pregovara i pozvao na zaoštravanje sankcija, ne otpisujući mogućnost strane vojne intervencije.
Uprkos sadašnjem privremenom savezu, postavlja se ključno pitanje: kakvu državu opozicija želi da izgradi? Na njega trenutno ne postoji precizan odgovor. S razlogom. Madurovi protivnici još uvek su podeljeni oštrim sukobima. Njihova saradnja, grozničavo građena poslednjih meseci, preti da će se raspasti u trenutku kada bude trebalo organizovati vlast, razdeliti pozicije i utvrditi zaduženja.
U okviru opozicije moguće je identifikovati tri glavne struje. Prva se okuplja oko Narodne volje (Voluntad Popular – VP), Gvaidove političke partije čiji su osnivači Leopoldo Lopez, koji se trenutno nalazi u kućnom pritvoru zbog zavere i poziva na nasilje tokom nereda 2014. (5), te Marija Korina Mačado i Antonio Ledezma, dugogodišnji protivnici pokojnog Uga Čaveza. Ključne ličnosti u trenutnim dešavanjima pripadaju ovoj skupini, što je omogućeno njenom ideološkom neodređenošću i klanskim ustrojstvom. Uprkos malom broju poslanika koje ima u Narodnoj skupštini (14 od ukupno 167), VP je glavna snaga u ofanzivi koja se odvija.
Budući da je najbliža Vašingtonu, da ima najmanju bazu u društvu i da je najnespremnija na kompromis, ta partija predstavlja najradikalnije krilo opozicije. Ukoliko bi se Gvaido odlučio da razmotri mogućnost pomirenja sa (još uvek brojnim) delom stanovništva Venecuele koje podržava čavizam, rizikovao bi da protiv sebe okrene sopstveno članstvo čiji bes on i njegova partija već godinama dovode do belog usijanja.
Osveta ili pomirenje
Ova radikalna struja oduvek je smatrala da učešće na izborima samo daje legitimitet autoritarnoj vlasti, što doprinosi urušavanju demokratije. Budući da je u stalnom dosluhu sa venecuelanskom dijasporom u SAD, ona gaji privilegovane odnose sa najkonzervativnijim delovima američkog političkog sistema, na prvom mestu sa senatorom Floride, Markom Rubiom. Zahvaljujući podršci etabliranih trustova mozgova (Council of the Americas, Karnegi fondacija), kao i značajnoj i hitroj pomoći koju dobija od Agencije SAD za međunarodni razvoj (United States Agency for International Development – USAID) i Nacionalnog fonda za demokratiju (National Endowment for Democracy – NED), ovaj međudržavni politički savez zatrpava medije napadima na pristaše dijaloga.
Uzdajući se u opšte neprijateljstvo venecuelanskog glasačkog tela prema centralizovanim partijama, radikali iz opozicije koriste slabo definisane „narodne mreže“, onlajn medije i mobilizacije iskusnih studentskih aktivista, koliko god oni bili malobrojni. Ipak, plaćaju cenu svog elitizma. Njihove vođe, koje potiču iz bogatih slojeva, studiraju u SAD i imaju svetliju put, jasno se razlikuju od Venecuelanaca i Venecuelanki koji vole Čaveza. Njihovi pokušaji da zbace pokojnog predsednika – na prvom mestu neuspeli državni udar iz 2002. godine – tumačeni su kao očajnički potezi bogate manjine koja želi da nametne sopstvenu volju. Dokle god je Bolivarska revolucija ređala uspehe na poljima preraspodele bogatstva i smanjivanja nejednakosti između rasa, klasa i polova, bliskost ovog uskog kruga ljudi i vašingtonskih neokonzervativaca doprinosila je njegovom imidžu antinacionalne i antinarodne grupice.
Druge dve antičavističke struje pokazale su veću spremnost za učešće u izbornom procesu i pregovorima, kao i da veruju u mogućnost „pomirenja“. Njihov uticaj u raznim opozicionim blokovima nastalim nakon dolaska Čaveza na vlast 1998. godine zavisio je od trenutnog nivoa uticaja radikalnih snaga. Kada je njihova strategija vodila uspehu, kao na pokrajinskim izborima 2008. i parlamentarnim izborima 2010. godine, snaga „centrista“ je rasla. Sa druge strane, porazi, poput onog koji je Enrik Kaprilez pretrpeo od Madura na predsedničkim izborima 2013. godine, daju vetar u leđa pobornicima bojkota izbora koji se radije uzdaju u ulične mobilizacije.
Centrističke struje zastupljene su kroz dve najznačajnije partije opozicije: Pravda pre svega (Primero Justicia – PJ, 27 od 109 sedišta opozicije u skupštini) i Demokratska akcija (Acción Democrática – AD, 25 poslanika), mada određeni istaknuti pojedinci neprestano prelaze iz jedne u drugu. PJ je izrasla iz brojnih kampanja za političke reforme iz 1990-ih. U registar političkih partija upisana je 2000. godine. Sa druge strane, AD je najveća istorijska partija u zemlji. Bila je vladajući partner demohrišćanskog Komiteta za nezavisnu izbornu političku organizaciju (Comité de Organización Política Electoral Independiente – COPEI) između povratka demokratije 1958. i početka Bolivarske revolucije 1999. godine.
Vođa PJ, Kapriles, u ovim umerenim krugovima cenjen je kao osoba koja je raskinula sa prvobitnom strategijom bojkota zbog koje je Čavez između 2000. i 2006. godine držao vlast na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Ovaj pragmatičar ublažio je desničarsko usmerenje Okruglog stola za demokratsko jedinstvo (Mesa de la Unidad Democrática – MUD), opozicione koalicije osnovane u januaru 2010. godine. Pod njegovim vođstvom, MUD je nastavio da zagovara „neophodno oživljavanje“ ekonomije, „neizbežnu rekonstrukciju“ demokratije u institucijama i „hitnost socijalne obnove“ države. Međutim, on je takođe prepoznao podršku koju je Čavez imao u narodu i neophodnost nastavljanja sa određenim od njegovih socijalnih programa (6).
Parlamentarni izbori 2010. godine učvrstili su poziciju centrista. Taj događaj ujedinio je MUD iza Kaprilezove kandidature na predsedničkim izborima 2012. On je tada usvojio program levog centra: zagovaranje privatne inicijative u ekonomiji uz obaziranje na socijalna pitanja. Ovo nije bila prirodna evolucija za brojne opozicionare koji su u prošlosti zagovarali smanjenje (prema njihovim rečima) prevelikog državnog aparata, povratak tržišnoj ekonomiji i privatizaciju industrije, uključujući naftni sektor. Dok su radikali isključivo pozivali na tužbe protiv vladinih zvaničnika, Kaprilez je stavljao naglasak na pomirenje i narodno jedinstvo.
„Topovsko meso“
Čavez ga je 2012. ubedljivo porazio, sa razlikom od 11%, ali kada je umro, 2013. godine, održani su novi izbori na kojima je Kaprilez od Madura izgubio sa razlikom od samo 1,49%. Bez obzira na to, ovi uzastopni porazi osnažili su uticaj radikala. Lopez je zasenio Kaprileza nakon serije toliko uzavrelih rasprava da je časopis Forin polisi (Foreign Policy) pisao da su one u medijima bile popularne „koliko i telenovele na nacionalnoj televiziji (7)“.
Lopez, koji je u jednoj depeši američkog Stejt departmenta iz 2011. godine opisan „kao čovek koji unosi razdor u opoziciju“, „arogantan, osvetoljubiv i željan moći“, ali obdaren „neuništivom popularnošću, harizmom i talentom za organizovanje“ (8), bio je član Novog doba (Un Nuevo Tiempo – UNT), jedne od partija koje su se otcepile od AD-a – nastale 1999. godine – čija je glavna funkcija bila da potpiruje studentske pobune s kraja dvehiljaditih. Dve hiljade devete godine, on je osnovao VP. Primoran da napusti funkcije na kojima se nalazio nakon što je optužen za korupciju, postao je najopasniji protivnik čavističkog bloka, dok ga najradikalnije struje opozicije smatraju herojem. Taj ugled navukao mu je bes vlasti i zatvorsku kaznu na vrat. U takvom kontekstu, u očima najpredanijih Kaprilez ne može da se meri sa Lopezovim prestižom. Ipak, nove okolnosti uskoro su omogućile dvema različitim strujama koje ovi ljudi predstavljaju da se ujedine kroz fuziju njihovih strategija: ustanak opravdan zahtevom za promenom izbornog procesa.
Na parlamentarnim izborima 2015. godine, MUD je odneo 65,27% glasova i dobio većinu poslaničkih mandata. Međutim, iako su se članice koalicije usaglasile da moraju doći na vlast, nisu se dogovorile niti oko jednog projekta koji bi u tom slučaju pokrenule. Dalje od njihove odlučnosti da „u roku od šest meseci“ smene Madura, njihovi zahtevi svode se na oslobađanje „političkih zatvorenika“ – na prvom mestu Lopeza – i ukidanje nekih od najpopularnijih socijalnih programa u državi. U kontekstu ekonomskog haosa, nestašica i sveopšte nesigurnosti, prioriteti poslanika ponovo se razlikuju od prioriteta većine stanovništva. Istraživanja javnog mnjenja sprovođena tokom čitavog ovog perioda svedoče rastu broja „ni, ni“ odnosno onih koji se protive kako madurističkoj vlasti, tako i opoziciji. Prema anketama, ta grupa je 2017. predstavljala gotovo polovinu stanovništva (9).
Iste godine MUD se raspao. Maduro je stvorio Narodnu ustavotvornu skupštinu (Asamblea Nacional Constituyente – ANC) kako bi zaobišao staro zakonodavno telo koje je palo u ruke opozicije, osporivši njegov legitimitet zbog sumnje o kupovini glasova triju poslanika iz savezne države Amazonas. ANC ne priznaju ni SAD niti Organizacija američkih država (Organización de los Estados Americanos – OEA). Deluje kao da bi ovakva situacija išla naruku radikalnom krilu čija podrška u znatnoj meri dolazi iz inostranstva. Međutim, pet guvernera izabranih iz redova MUD-a, na kraju je položilo zakletvu pred novom skupštinom, što je dovelo do novih podela u opoziciji.
Redovi pristaša učešća u izborima pune se i čavistima – među kojima su i bivši ministri pokojnog predsednika – kao i, šire gledano, socijalistima i socijalistkinjama koji su raskinuli s vlašću zbog korupcije, autoritarnosti i ekonomskog haosa. Na predsedničkim izborima u maju oni su podržali kandidaturu Enrija Falkona, koji je naišao na žustre kritike iz opozicije: Marija Korina Mačado je njegov poziv na pomirenje nazvala „odvratnim i nedostojnim (10)“.Maduro je odneo pobedu sa 68% glasova na izborima koji su zabeležili izlaznost od samo 46%. Novi poraz umerenjaka razbesneo je radikale, među kojima se istakao izvesni Huan Gvaido.
Njegova kontrola nad širokim skupom opozicije ipak je krhka. Nekoliko dana nakon govora u kom se Gvaido proglasio predsednikom, Kaprilez je osudio pokušaje nasilnog dolaska na vlast „određenih“ članova opozicije koji su, prema njegovim rečima, bili spremni da koriste narod Venecuele kao „topovsko meso“ (11). Nakon prividnog ujedinjenja koje je usledilo u danima posle Gvaidovog poteza, kritike su se ponovo zaoštrile, jer prvobitni cilj – brzo svrgavanje Madura – nije ispunjen. Petnaestog februara, u jednom članku u Volstrit džornalu (Wall Street Journal) iznet je zaključak da, uprkos ubeđenju VP-a i njegovih američkih saveznika da će „režim Nikolasa Madura ubrzo pasti – čim Vašington počne da vrši napore da neutrališe njegovu vojnu podršku i ubrza njegovo rušenje – stvari se ipak nisu odigrale u skladu s njihovim predviđanjima (12)“.
Tagovi
