OSTERLIC, Holandija – Malo posle deset uveče, automobil se zaustavio na ivici šume. Vrata su se otvorila i iz kola je izašlo troje dece: dvojica plavokosih dvanaestogodišnjaka i petnaestogodišnja devojčica sa smeđim pletenicama i rancem išaranim emotikonima. Vozač je potom dao gas i ubrzao.
Troje dece bilo je tako sićušno dok su hodali prostranom šumom, kilometrima daleko od letnjeg kampa koji su pohađali. Pratili su stari GPS uređaj koji im je pokazivao u kom smeru treba da idu. Bio je mrak. I bili su sami. Posmatrali su tamu: da li je ovo pravi put?
“Mogao bi da bude”, rekao je Tomas, vođa ekipe.
Potom su zašli u šumu.
Ova holandska tradicija podrazumeva da se deca u predtinejdžerskom uzrastu, mahom u grupama, ostavljaju u šumi odakle treba sami da nađu put do baze. Trebalo bi da ovo bude izazov, a avantura uglavnom počinje oko dva ili tri sata ujutru.
U nekim varijantama izazova donekle inspirisanog vojnim vežbama, odrasli prate decu, ali im ne pomažu da se snađu, iako im ponekad kao tragove ostavljaju šifrovane poruke. Da bi izazov bio teži, organizatori ponekad deci stavljaju poveze preko očiju dok ih odvoze do mesta sa kojeg njihova potraga kreće. Ponekada se čak skrivaju u žbunju i proizvode zvuke nalik divljim životinjama.
Ako vam ovo zvuči pomalo suludo, to je zato što niste Holanđanin. Holanđani drugačije percipiraju detinjstvo. Deca se uče da ne zavise preterano od odraslih, a odrasli se uče da deci dopuštaju da ona sama rešavaju svoje probleme. Izazov u šumi, tzv. “dropping”, predstavlja ove principe u ekstremnoj formi i vodi se idejom da je čak i za decu koja su umorna, gladna i dezorijentisana uzbudljivo da budu vođe. Odrasli imaju lepa sećanja na svoje šumske avanture.
Rik Udega, 22-godišnji vođa izviđača, priseća se kako ga je zaustavila policija pošto je vozio jednosmernom ulicom do mesta sa kojeg je trebalo da deca krenu u potragu. Srce mu je preskočilo jer je, kaže, uradio nešto što je protivzakonito.
Policajci su zavirili na zadnje sedište gde je sedelo četvoro dece vezanih očiju, što takođe, dodaje Udega, nije dozvoljeno.
Pokušao je da ostane smiren i ukratko rekao kuda se zaputio. “Pogledali su se, a potom mi se osmehnuli i rekli: ‘Prijatno veče vam želimo. I pokušajte da se držite pravila.’”
Deca su u Osterlicu ušetala u šumu, a sa zemlje se širio miris borovih iglica. Na nebu je nikao polumesec. Nekoliko minuta su se čuli automobili sa obližnjeg puta, ali je buka brzo utihnula.
Te noći je u šumu prvi put krenuo Stijn Jongenvard, jedanaestogodišnji dečak koji tvrdi da je naučio engleski jezik uz igru Minecraft i Hawaii Five-O. Kod kuće slobodno vreme provodi ispred svog PlayStation-a.
Njegova majka Tamara kaže da je došlo vreme da se on nauči odgovornosti i da je “dropping” korak ka tome. “Stijn ima jedanaest godina. Vremenski okvir u kojem možemo da ga naučimo nečemu se polako zatvara. Ulazi u adolescenciju, a onda će morati da sam odlučuje o svom životu.”
Pošto su hodali nekih pola sata, skrenuli su sa puta dublje u šumu, a zatim zastali na nekoliko minuta. Deset metara dalje, nekakva telesina šuškala je u grmlju i deca su se preplašila. Jelen.
Ovakve izviđačke pustolovine su normalan deo detinjstva kod Holanđana u tolikoj meri da se oni gotovo po pravilu iznenade kada ih neko pita o tome.
Pia de Jong, holandska književnica koja je svoju decu odgajala u Nju Džerziju, navodi da ova tradicija odražava jedan deo filozofije roditeljstva svojstven Holanđanima: “Prosto pustite decu u stvaran svet. Naravno, pobrinete se za to da ne umru, ali mimo toga, sve je na njima, moraju da sami nađu svoj put.”
Pia de Jong (58) počela je da preispituje uvreženo mišljenje da je ova tradicija zabavna. “Zamislite da ste se izgubili i nemate pojma kuda treba da idete”, kaže Pia. “Možda ste izgubljeni deset sati, možda čitavu noć, nemate predstavu, kasno je i dugo ste hodali, i svi su pomalo uplašeni.”
Onda je zamišljeno zastala. “Ne mislim da je lepo raditi to deci, u stvari.”
Deca koja su odlazila u šumu 2011. i 2014. godine povređena su u saobraćajnim nesrećama pošto su automobili udarili dok su lutala niz put. Tada je ova praksa regulisana strože. Tim dece nosi mobilni telefon za slučaj nužde, a izviđačka udruženja nalažu da učesnici nose prsluke zbog vidljivosti i nude smernice.
Izviđačke vođe nedavno su ćaskale o „papirologiji“ i tome kako je detinjstvo sada mekše nego ranije.
“Društvo se menja”, kaže Udega, ali je srž ove holandske tradicije ista. “Tako se osećate kao da ste glavni.”
Stijn i drugo dvoje dece su do jedan posle ponoći ušli u treći sat hoda. Bili su previše iscrpljeni da bi razgovarali.
Prošlo je petnaest minuta, i još petnaest i nije bilo nikakvih naznaka da su uopšte u blizini kampa.
“Moji roditelji sada spavaju”, rekao je Stijn. “Moja sestra spava. Mozak mi je umoran. Stopala su mi umorna.”
Jedan dečak je odustao na pola puta, a to kao da je dodatno podstaklo ostale u odlučnosti da dođu do kraja.
Na polovini puta, deca su dobila grickalice i vodu, ali su zauzvrat morala da se odreknu GPS uređaja. Svejedno se niko nije žalio. “Nastavljam”, rekao je Stijn. “Ne znam zašto, ali nastavljam.”
Bilo je blizu dva sata posle ponoći kada su konačno stigli do kampa. Zapalili su vatru i na njoj skuvali kobasice. Smazali su kasnu večeru, neko vreme posmatrali vatru, a potom otišli u šatore.
Kada se narednog jutra probudio, oko jedanaest sati, Stijn je sebe smatrao veteranom. Više mu nije nedostajao PlayStation. Jednog dana će, kada bude imao svoju decu, kaže, i njih poslati u ovu pustolovinu.
“To vas uči da i onda kad je najteže nastavite napred, nastavite da hodate”, kaže Stijn. “Nikada ranije to nisam morao da uradim.”
© 2019 The New York Times
Tagovi
