Čini se da je ova godina, kao nijedna druga, protekla u suočavanju građana Srbije sa posledicama zagađenja. Zeleni pokreti izvojevali su pobede koje su značajne za naše društvo, ali je dug pred nama, kaže za Nedeljnik Nataša Gligorijević, direktorka Centra za održivi razvoj Srbije i koordinatorka radne grupe za održivi razvoj Nacionalnog konventa o EU.
Ona dodaje da je za zelenu tranziciju vrlo važno postojanje podsticajnog regulatornog okvira koji treba da stvori okruženje koje bi motivisalo privredu i građane da se uključe u ceo proces. Prelazak na cirkularnu ekonomiju je bitan korak u procesu zelene tranzicije.
Prošle nedelje, u organizaciji CORS-a i NEA, održano je i javno čitanje izveštaja o kvalitetu vazduha u Srbiji 2021. godine. Šta su glavni zaključci istraživanja, šta je to „rečeno“, a šta nam je „prećutano“?
Agencija za zaštitu životne sredine objavila je u novembru 2022. godine Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji u 2021. godini sa skoro godinu dana zakašnjenja, kojim je rečeno sve ono što se o aero-zagađenju prećutkuje u javnosti. Izveštaj je pokazao da kvalitet vazduha u Srbiji tokom 2021. godine nije bio bolji u odnosu na prethodne godine, iako se donosioci odluka uporno u javnosti služe narativom koji zagađenje vazduha ili ignoriše ili pokušavaju da ubede građane da je aero-zagađenje manje nego što zaista jeste. Na većini mernih stanica detektovani su viši nivoi zagađenja. Kolike su razmere zagađenja pokazuje podatak da je na 31 lokaciji u Srbiji izmerena viša koncentracija PM 2.5 čestica nego u najzagađenijem gradu u EU. Jedan od izazova je sprovođenje monitoringa. U Srbiji ima 29 gradova sa više od 50.000 stanovnika u kojima bi morao da se sprovodi monitoring, ali monitoringom je obuhvaćeno samo 12 gradova. Na primer, u Kraljevu, Kruševcu, Leskovcu, Loznici, Zrenjaninu, Šapcu, Subotici, Vranju merenje se ne sprovodi.
Alarmantan je podatak koji se odnosi na zagađenje vazduha kao vodećeg faktora rizika po ljudsko zdravlje. U 2019. godini u Srbiji je bilo 12.700 prevremenih smrti usled zagađenja vazduha. Istaknuto je da je zagađen vazduh sedmi faktor rizika smrtnosti u Srbiji. Još jedan uznemirujući podatak koji je iznet je da su naučnici otkrili mehanizam kako deluju PM čestice i da je povećanje PM 2.5 čestica povezano sa rizikom od nastanka sedam vrsta raka. Konačno, usvojen je Program zaštite vazduha od 2022. do 2030. godine, kojim se pokazuje da je zagađenje vazduha na veoma visokom nivou i da je neophodno da se počne sa primenom mera što pre. Otvoreno je pitanje kako će se Program sprovoditi sledeće godine, jer je budžet usvojen samo par dana pre usvajanja ovog dokumenta. Imajući u vidu da su otvorena brojna pitanja na koja građanima mora da se odgovori o aero-zagađenju, početak primene usvojenog programa će biti pod budnim okom stručne javnosti i civilnog sektora.
Od početka godine do danas svedočili smo i velikom broju „zelenih“ građanskih protesta širom Srbije. Kako biste ocenili njihove zahteve i domete?
Građanski aktivizam proteklih meseci i godina pokazuje koliko su građani postali svesni svog prava na zdravu životnu sredinu, prava na čist vazduh, vodu, zemlju i koliko su ta prava ugrožena. Protesti su bili usmereni na različita pitanja, poput zahteva protiv izgradnje MHE na Staroj planini, zahteva za čist vazduh, zahteva da se povuče iz procedure Predlog izmene zakona o eksproprijaciji, zahteva za odustajanje od iskopavanja litijuma. Prvi veliki ekološki protest iz 2021. godine pod nazivom „Ekološki ustanak“ koji je ujedinio i okupio ekološke aktiviste iz različitih delova Srbije, imao je listu od 13 zahteva. Ono što je u suštini svih dosadašnjih zahteva jeste apel za primenu i poštovanje zakona, odgovoran strateški i institucionalni pristup zaštiti životne sredine i poštovanje prava građana na zdravu životnu sredinu. Određene pobede su izvojevane, neke ekološke borbe i dalje traju poput one na Šodrošu, neke su tek otpočele kao u Dadincima. Jasno je da su aktivisti i civilni sektor važan i jedini kanal artikulacije interesa građana, naročito u malim lokalnim zajednicama. Vrlo često teret ekoloških borbi na lokalu nose hrabri pojedinci i entuzijasti.
Veliki izazov sa kojim se suočava ekološki aktivizam je činjenica da je ekološka borba od optužbi za politizaciju došla u fazu kriminalizacije i građani koji se nenasilnim sredstvima bore za očuvanje reka, šuma i protiv netransparentnih investicijskih projekata izloženi su ne samo prekršajnim nego i krivičnim prijavama. Imamo slučajeve aktivista u Majdanpeku, Levaču, Šodrošu. To je vrlo opasna poruka koju vlasti šalju ne samo aktivistima nego i građanima kako bi ih u potpunosti pasivizirali. Uprkos svim pokušajima obeshrabrivanja, važan domet dosadašnjih ekoloških protesta i aktivnosti je dizanje svesti građana o ekološkim problemima i kreiranje ekološkog duha koji neće klonuti i odustati od borbe za zdravu životnu sredinu i oslobođenje zarobljenih institucija.
Neophodno je da imamo konsenzus da li će naša zemlja biti, na primer, zemlja rudara ili nam je cilj da imamo zdravu hranu, sačuvane reke, dostupnu vodu za piće
Sem borbe za čist vazduh i odbranu prirode, godina za nama kao možda nijedna ranije u fokus je stavila pitanje zelene tranzicije. Strahujete li da bi možda održivi razvoj mogao da bude u neku ruku žrtva energetske krize, odnosno da bi se opet moglo dogoditi da imamo „preča posla“?
Zelena tranzicija nam je potrebna kao nova perspektiva, baš u kontekstu energetske krize. Posmatrano iz ugla energetske krize, moram napomenuti da je ona počela pre rata u Ukrajini, jer smo u septembru prošle godine imali rast cena prirodnog gasa, nafte, električne energije, pa i uglja. Ono što je Srbiji neophodno jeste da se definiše pravac u kom će da se razvija. Podsetiću da u ovom trenutku Srbija nema tri ključna razvojna dokumenta koja predviđa Ustav, a to su Plan razvoja, Prostorni plan i Investicioni plan. Prostorni plan Srbije je još uvek u proceduri, a Investicioni plan – poznatiji u javnosti kao Nacionalni investicioni plan Srbija 2025 – nije dostupan.
Priča o zelenoj tranziciji nas usmerava ka resursima, odnosno prirodnim dobrima i neophodno je da imamo konsenzus da li će naša zemlja biti, na primer, zemlja rudara ili nam je cilj da imamo zdravu hranu, sačuvane reke, dostupnu vodu za piće. Zašto ovo napominjem? Zato što se može desiti da jedan pravac isključuje drugi. Zagađena životna sredina ne stvara mogućnosti za poljoprivredu, a postavlja se i pitanje da li ćemo uspeti da zadržimo mlade u takvoj zemlji. Zelena tranzicija će zahtevati da se suočimo sa zahtevima tržišta rada, što se posebno odnosi na promene neophodne u sistemu obrazovanja.
Koje su to mere, pre svega ekonomske, koje nedostaju da bi se u Srbiji pružila puna podrška zelenoj tranziciji? Kolika je tu uloga – a kolika krivica – poslovnog sektora?
Zelena tranzicija zahteva političku posvećenost, velika ulaganja u energetske kapacitete i ozelenjavanje ekonomije. Za naše kompanije koje posluju i izvoze svoje proizvode i usluge u EU biće veliki izazov da se uključe u proces primene nove regulative koja podrazumeva dodatno oporezivanje proizvoda koje EU uvozi iz trećih zemalja, a primenjuje se od 2023. godine. Radi se o oporezivanju proizvoda iz grupe čelika, gvožđa, aluminijuma, veštačkih đubriva, cementa i električne energije. Osnovni cilj je da se utiče na promenu ponašanja emitera ugljen-dioksida, a primarni zadatak je da se podstaknu treće zemlje da usvoje okvire zelene politike i da proizvođači iz trećih zemalja smanje emisije. U Srbiji je potrebno je povećati svest kompanija o prednostima zelene tranzicije, ojačati kapacitete za implementaciju i obezbediti adekvatna sredstva.
Kako biste, iz ugla zaštite životne sredine, ocenili izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije o ovom pitanju?
Krajem 2021. godine otvoren je klaster 4 koji obuhvata poglavlja životne sredine, energetike, saobraćaja i klimatskih promena. To je bila dobra vest, posebno jer je zaštita životne sredine u fokusu građana, ali nikako nije pohvala koja nam dolazi iz Brisela. To je bio podstrek i opomena da ubrzamo reforme u oblastima koje utiču na kvalitet života građana. Rezime prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg izveštaja pokazuje da je načelno postignut ograničen napredak. Preporuke su suštinski iste. Konstanta svih poglavlja klastera 4 je pitanje investicija, primene važećih zakona i pitanje transparentnosti, odnosno uključivanja stručne i šire zainteresovane javnosti u procese donošenja strateški važnih dokumenata u pomenutim oblastima. Pitanje upravljačkih kapaciteta je takođe u fokusu poslednjeg izveštaja. Vrlo je jasno koliko je pitanje investicija ključno bez obzira na to da li govorimo o životnoj sredini, o saobraćaju ili energetici, ali još je jasnije da moraju biti u saglasju sa razvojnim prioritetima Srbije i svim obavezama kad je zaštita životne sredine u pitanju, kao i sa odgovorom na klimatske promene. Poseban akcenat je u ovogodišnjem izveštaju stavljen na neophodnost sprovođenja Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu u punoj meri.
Međutim, moram primetiti nekoliko ključnih propusta. Nigde se ne pominje fond za zaštitu životne sredine i šta se dešava sredstvima koja se prikupljaju na ime naknada za zaštitu životne sredine koja moraju da se troše namenski. Izveštaj se nije osvrnuo na loše upravljanje vodama i na nepostojanje integralnog upravljanja vodama. Sporna privatizacija Instituta „Jaroslav Černi“ nije navedena u izveštaju. N