Tridesetomesečno iskustvo sa suzbijanjem kovida 19 u Srbiji daje osnova za kritički osvrt na protekli period. Sve češće se postavlja pitanje kako to da je Srbija jedna od dve zemlje koje su u celom svetu najgore prošle tokom pandemije. Da li je to hudi usud ili je odgovoran „ljudski faktor“?
Sa ove vremenske distance možemo da uočimo određene reakcije na nastalu pretnju vredne svake pohvale. Tu pre svega spada požrtvovanost zdravstvenih radnika koji su, u okviru sticajem okolnosti nametnutih ograničenja i datih mogućnosti, mnogo učinili da tragične posledice epidemijskih udara ne budu još gore. Priznanje bi valjalo odati i na samom početku iznenađujuće dobro ustrojenoj elektronskoj bazi podataka, da ona nije, umesto služenja svojoj svrsi, postala izvor sračunatih dezinformacija. Afirmativnu ocenu takođe zaslužuje brzina nabavki velikih količina vakcine, ali ne i okolnosti koje su pratile taj poduhvat.
No, blizu je pameti da je moralo mnogo i uporno da se greši kako bismo među 193 članice OUN, odnosno 210 zemalja i teritorija u svetu, izbili, zajedno sa Bugarskom, u prvi plan. Uočavanje i, ako treba, žigosanje tih slabosti može da pomogne uspešnijem suočavanju sa ovakvom ili sličnom pretnjom u budućnosti. Pokušajmo da ukažemo na propuste.
Ustrojstvo i funkcionisanje zdravstvenog sistema pre pandemije. Sistem je pokazivao ozbiljne slabosti i u normalnim okolnostima, a tokom pandemije ispoljile su se sve njegove mane. One su se ogledale u: a) višegodišnjoj kratkovidoj razvojnoj politici, posebno u pogledu ljudskih resursa (uz retke izuzetke, zabrana zapošljavanja uprkos odlivu stručnjaka iz bioloških i ekonomskih razloga); b) pristrasnom izboru rukovodećih kadrova (partijski poslušnici bez ugleda u kolektivu); c) lošoj organizaciji posla, sa posledičnom otežanom dostupnošću usluga i ponižavajuće dugim listama čekanja; d) neintegrisanom državnom i privatnom zdravstvu; e) korupcijom na različitim nivoima, od sistemske, omogućene zakonskim rešenjima (rad „na dva razboja“), preko zloupotreba prilikom (ili umesto) javnih nabavki do „sitne“ korupcije (podmićivanje, trgovina uticajem); f) ishitrenim odlukama zbog neblagovremenog planiranja (naredbama s rokom „odmah“, zato što se nije na vreme razmišljalo); g) pribegavanju praktično neostvarivim rešenjima čak i kad bi ona imala teoretskog osnova u nekom funkcionalnom sistemu (obilje primera) itd.
Nepripremljenost države. SZO je godinama ukazivala na opasnost od pojave pandemije i na potrebu blagovremene pripreme (organizacija zdravstvene službe za vanredne situacije, nabavka zaštitne opreme itd.). Posebno je isticano osam mogućih pretnji, od kojih je jedna ličila na pojavu novog koronavirusa. Naša zdravstvena vlast se uporno oglušivala o sva ta upozorenja. Tako smo u pandemiju ušli bez dovoljno zaštitne opreme, laboratorijskih potencijala i organizacionih rešenja za vanredne situacije, pa su nam strategiju određivale okolnosti.
Junačenje i lakrdijaštvo. Paradigmatična za neshvatanje situacije je konferencija za štampu 26. februara 2020, kada su nam predsednik Republike i odabrani lekari obećavali da će nas spasti rakija i da je vreme za šoping u Milanu. Posebno je opasna tada i kasnije isticana biološka superiornost (!?) naroda, u stvarnosti žrtvovanog na oltar javašluka. Iz ove perspektive, nevažno je da li je bila reč o nerazumevanju situacije, samorasplašivanju ili umirivanju naroda.
Sejanje panike. Samo par nedelja posle te „smehotresne“ konferencije predsednik Vučić je zavapio da će groblja biti mala za sve žrtve predstojećeg pomora. Zvanično saopštavani podaci uopšte nisu davali osnova za dramatičnost, pa je njegova izjava bila prvi nagoveštaj o vođenju „dvostrukog knjigovodstva“, tj. umanjivanju podataka o obolevanju i umiranju za javnost. Međutim, čak i da su stvarni brojevi bili (a posle se saznalo da su zaista bili) mnogostruko veći, njegova reakcija je bila neprimerena.
Sluđivanje naroda. Kontradiktorne poruke zvaničnika, poput pijanca koji se tetura između dve tarabe da ne bi pao, klasičan su način zbunjivanja građanstva i školski primer kako odgovorna vlast ne sme da se ponaša. Toj konfuziji dodatno su doprinosile nerealne poruke narodnih vođa. Ministar Lončar hrabrio nas je da ćemo pomoći Kinezima da naprave vakcinu, mada više od 15 godina nismo u stanju ni da obnovimo proizvodnju vakcine protiv gripa. Tadašnji ministar spoljnih poslova Dačić uveravao nas je da je u toku biološki rat (!?). Predsednik Vučić, kao figura koja u kriznim situacijama posebno mora da služi kao uzor, sprdao se da će se podvrći potrebnim epidemiološkim merama ukoliko jedna televizija dva puta prikaže dokumentarac o njemu „Vladalac“. Manipulisalo se i izmišljenim odlukama SZO o raznim vrstama navodnih zabrana i moratorijuma, mada ta organizacija nema mandat da nameće obaveze, čak i kada bi za njima postojala potreba.
Loše, nesprovodive i nesprovođene odluke vlasti. Primera je mnogo i sadržani su i po ostatku teksta. Pomenimo odluku da se bolesnici javljaju epidemiolozima. Oni su tako bili sprečeni da otkrivaju izvore i rezervoare, da upućuju na njihovu izolaciju i da tragaju za njihovim kontaktima. Satirali su se od posla, a bolesnici nisu uspevali da dođu do njih, jer ih je malo. Niko se nije setio da angažuje dodatni kadar iz mreže javnozdravstvenih ustanova u zemlji. (Kada sam kritikovao jedinice za promociju zdravlja zbog pasivnosti, javila mi se jedna od šefica tog sektora s tvrdnjom da bi se oni rado bavili pandemijom, ali da im je naređeno da promovišu dojenje.)
Stručne greške i propusti. O njima će još biti reči nakon sprovedenih analiza tokom narednih meseci i godina, pre svega uvida u sada pomno čuvanu dokumentaciju. Kreću se od haotičnog postupka sa obolelima, koji su pod nehumanim uslovima satima čekali na pregled u pretrpanim čekaonicama kao inkubatorima zaražavanja, preko pomenute trapave kontrole granica, pa sve do pogrešno odabiranih i primenjivanih testova, te koncipiranja preventivne izolacije mimo svih pravila. Tako su karantini planirani u napuštenim kasarnama sa po samo jednim mokrim čvorom na svakom spratu! Štaviše, jedna od prvih grupa putnika prispelih u zemlju odvezena je u izbeglički kamp kraj Subotice sa gusto poređanim krevetima na sprat (!). Ilustrativan je i primer prvog karantina u Beogradu. Dve devojke su dovedene u Studentski stacionar i osoblju je rečeno da ih stavi u sobe za izolaciju. Lekari su se požalili da nemaju ni maske, ali im je rečeno da ih kupe, a da se snađu i za drugu zaštitnu opremu.
Loša organizacija rada. Uz greške i propuste iz prethodne tačke, pojedini zdravstveni radnici su terani na dežurstva do iscrpljenja; ukrštali su se čisti i nečisti putevi; pristup zelenim i crvenim zonama odudarao je od normi; u „crvene zone“ slati su fizijatri i stomatološke sestre bez prethodne pripreme; lekari koji se nikad nisu bavili vakcinacijom obaveštavani su da se narednog dana jave vakcinalnim punktovima, pa su, u strahu od neželjenih dejstava, odbijali mnoge građane; za prijem u bolnicu kriterijum je bio serološki test, što je direktno vodilo rasejavanju zaraze itd.
(Pred)kolaps sistema. Već u prvom talasu, a i u kasnijim usponima učestalosti bolesti, sistem je bivao paralisan. Bolesnici od kovida 19 su po šest i više sati čekali pod nepovoljnim uslovima, šetani su iz ambulante do laboratorije pa opet nazad, svaki put stajući na kraj dugog reda, razmenjivali su klice sa obolelima od drugih zaraza u pretrpanim čekaonicama itd. Tokom velikog dela pandemijskog perioda za bolesnike od hroničnih bolesti, korigovanje njihove terapije, kontrolne, skrining i druge preglede nije bilo mogućnosti zbog prelaska mnogih zdravstvenih ustanova na kovid režim.
Upitna zakonitost izbora Kriznog štaba (KŠ). Osnivanje ovog tela praćeno je nizom kontroverzi: a) ustanovljeno je odlukom Vlade na dan kada se ona nije sastala; b) odlučeno je o njegovom postojanju na osnovu zakonskog propisa kojim se ne reguliše ta materija (Zakon o Vladi); c) tek u jesen 2020, više od pola godine po početku rada, KŠ je prvi put uveden u pravni sistem Srbije, i to jednom rečenicom u novoj verziji Zakona o sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti; d) i po slovu te verzije zakona, ključnu ulogu morala je da ima Republička komisija za zarazne bolesti, ali ona mesecima nije sazivana.
Sporan legalitet i legitimitet odluke o vanrednom stanju. Inicijativa za vanredno stanje potekla je, kako treba, od ministra odbrane ka predsedniku Republike, ali dalji postupak nije poštovan, jer saglasnost nije dala Narodna skupština.
Dubiozna opravdanost uvođenja vanrednog stanja. Ova mera, primenjena od 15. marta do 6. maja 2020, nesumnjivo je pomogla suzbijanju prvog talasa. Ipak, nameću se i sledeće dileme: a) Vanredno stanje proglašava se kada je ugrožen opstanak države. To se tokom mnogo prethodnih decenija desilo samo dva puta – 24. marta 1999. (NATO napad) i 12. marta 2003. (Đinđićevo ubistvo). b) Primerena reakcija bila je proglašenje epidemije od većeg epidemiološkog značaja, odnosno vanredne situacije (Zakon o sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti). c) Alternativno rešenje bilo je aktiviranje Štaba za vanredne situacije (Zakon o smanjenju rizika od katastrofa). d) Vanredno stanje uvedeno je 15. marta, četiri dana pre (!) proglašenja epidemije. Tako je „komandant parade“ postao predsednik Republike, a ne ministar zdravlja (tačka b) ili policije (tačka c).
Iznuđena strategija protivepidemijske borbe. Iskustva drugih zemalja i insistiranje SZO ukazivali su na neophodnost masovnog testiranja radi otkrivanja obolelih i njihovih kontakata, te njihovu izolaciju. Zbog nestašice testova, mi smo, nažalost, obrnuli ceo pristup: umesto neprepoznatih izvora zaraze, izolovali smo (zatvorili u kuće) starije od 65 godina kao najosetljiviji segment populacije.
Rigidnost. Neka rešenja nametnuta tokom vanrednog stanja imala su elemente nepotrebne surovosti i, uz to, ozbiljne negativne posledice po fizičko i mentalno zdravlje ljudi. Primeri su dozvola starijima od 65 godina da napuštaju kuću samo jednom sedmično u „vampirsko doba“ (od 4 sata) i da se vrate malo posle prvih petlova (pre 7 sati), restriktivne odredbe o šetanju pasa itd.
Ignorisanje preporuka SZO i tuđih poučnih iskustava. Na početku nismo imali ni opreme, ni testova, tako da nismo mogli da se držimo korisnih saveta iz sveta. Nejasno je zašto smo i kasnije istrajavali u toj politici. Tokom najvećeg dela trajanja pandemije imali smo, uz Švedsku, najlabavije mere zaštite među zemljama EU i kandidatima za članstvo. Odlučujuća razlika u pogledu efekata te odluke bila je u tome što mi nismo Šveđani.
Dominacija politike nad stručnošću. Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve jasnije da je KŠ oruđe u rukama političara. Uz celokupno delovanje ovog tela, najeklatantniji primeri dešavali su se kad predsednik Republike direktno dezavuiše upravo donete odluke KŠ, kao formalno Generalštaba ili, čak, u praksi bi zbog odnosa prema Vladi moglo da se kaže, Vrhovne komande protivepidemijske borbe.
Trojica lekara iz KŠ su se pojavila i na reklamnom plakatu jedne političke partije, a drugi su davali izjave obojene partijskim simpatijama. U atmosferi kada se očekuje da brinu o svima, nije dobro zvučala njihova poruka da pripadaju samo jednima.
Prevlast političkog interesa nad očuvanjem narodnog zdravlja. Protivepidemijske mere oblikovane su na način da ne ugroze popularnost vlasti, bez obzira na posledice. Posle prva dva meseca trajanja pandemije, politika spontanog prokužavanja diktirana je demagoškim razlozima. KŠ je odustao od suzbijanja epidemije, sve vreme nudeći za takvu politiku nesuvisla opravdanja. U lutanju iz jedne krajnosti u drugu, izgubljena je mera: nije bila neophodna u martu i aprilu 2020. pokazana revnost, ali nije smelo da se odluta ni do stanja opuštenosti od početka maja do danas. Primeri slede.
Izmišljanje „pobede nad kovidom“ zbog izbora 2020. Pred ukidanje vanrednog stanja i odmah posle toga, puštani su glasovi da je virus „izgubio snagu“, da mu je „opala“ virulencija, da navodno „nestaje leti“, da epidemija „posustaje“ i da se „gasi“, a stvoren je i čitav novogovor pojmova sa pomerenim značenjem (nova žarišta postala su samo zaostali džepovi zaraze, stagnantna, pa rastuća epidemijska kriva označena je kao njen nestajući rep i sl.), kako bi se nesmetano odvijale predizborne aktivnosti.
Poziv na letnje spontano zaražavanje. Jedan član KŠ poručio je građanstvu maja 2020. da je leto idealna prilika da se zarazi novim koronavirusom, a ostale njegove kolege su ga indirektno podržale konstatacijom da to ne treba baš tako otvoreno da se kaže (implicitno, može da se radi). Uz odobrenje predizbornih aktivnosti, taj stav je odgovoran za drugi, letnji talas epidemije. Moguće je da je to stručna greška (što je manje zlo), a ne svesna namera da se obavi politički zadatak bez obzira na posledice pod parolom: „Izbori iznad zdravlja!“
Drugi talas. Skok učestalosti obolevanja u periodu jun–avgust 2020. ide direktno na dušu lekarima iz KŠ. Njihova etička obaveza bila je da spreče predizborne skupove i utakmice po kojima smo na sebe skrenuli pažnju celog sveta.
Osvetoljubivost zdravstvenih vlasti. Kažnjavani su čak i zahtevi lekara da dobiju obične maske, a vanredno stanje je iskorišćeno za progon političkih protivnika režima. Tako je Jovana Popović, autorka antirežimske pesme „Bagra“, provela deo proleća u Zabeli, a novinarka Ana Lalić noć u zatvoru. Represija je uzela masovne razmere tokom julske pobune.
Julska pobuna. Vučićeva najava da će uvesti policijski čas dovela je 7. jula 2020. do masovnih demonstracija. One su bile opravdane, jer u tom trenutku, epidemiološki gledano, nije bilo potrebe za tako radikalnim rešenjem, ali je politički bilo oportuno onemogućiti okupljanja građana nezadovoljnih uslovima izbornog procesa. Ubacivani su provokatori, a omladina je surovo prebijana. Značaj tog događaja je u tome što je vlast dugoročno odustala od nepopularnih mera, čak i u situacijama kada su kasnije bile neophodne. Labav odnos prema kovidu 19 više se nije menjao.
Represija i Ujedinjeni protiv kovida (UPK). Kada su se u avgustu 2020. spontano okupili lekari koji su kasnije osnovali udruženje UPK, zahtevajući smenu KŠ, počela je odmazda. Pojedincima je uskraćivano pravo na rad, a usledila je i direktiva da direktori zdravstvenih ustanova naprave i „dostave gde treba“ spiskove „pobunjenika“. Umesto straha, javio se revolt, pa je broj početnih potpisnika za smenu KŠ sa 350 narastao na skoro 3000. Tada je počelo šikaniranje i smenjivanje potpisnika. Javnost najviše pamti razrešenje sedam načelnika VMA. Osvetoljubivost vlasti je prividno obustavljena kada je ministru zdravlja najavljen protest lekara i drugih građana u belim mantilima septembra 2020.
Nepreduzimanje potrebnih mera uoči trećeg talasa. Bilo je savršeno jasno da će jesen 2020. doneti treći talas, ali KŠ se prilično pasivno odnosio prema toj pretnji. Lekari iz UPK su upozoravali, zahtevali blagovremenu akciju, pa onda 11. oktobra 2020. zvanično dostavili Ministarstvu zdravlja detaljan spisak mera po fazama. Dopis je navodno izgubljen u pisarnici, ali je i novi podnesak doživeo istu sudbinu. Usledila je epidemija po obimu znatno veća od prethodne dve. Mnogi životi su nepotrebno izgubljeni, a pre ili kasnije postaviće se pitanje odgovornosti za taj nemar.
Zakonske odredbe kao izgovor za nečinjenje. Lekari iz KŠ tvrdili su da su nemoćni jer ih navodno sputava Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Nametali su dilemu: ili vanredno stanje ili ništa. Sledeći argumenti govore da je to bilo providno izvlačenje: a) na osnovu (po duhu) istog zakona uspešno je 1972. suzbijana variola; b) tvrdilo se da sanitarnih inspektora ima malo i da ne mogu da kontrolišu sprovođenje mera, pa ih onda ne vredi ni donositi, ali je protivargument da se to ne rešava izmenom zakona, pa čak ni podzakonskim aktima, već internom naredbom organa uprave; c) zakon je 13. novembra 2020. izmenjen tako da su za sprovođenje mera ovlašćeni svi inspektori i komunalna policija, ali to je bilo bez uticaja na spremnost KŠ za odlučnu akciju.
Pritisci na KŠ. Posle ukidanja vanrednog stanja, 6. maja 2020, naučno neosnovane izjave lekara iz KŠ delovale su kao kapitulacija stručnjaka pred političkim zahtevom da se sve podredi izborima. Nesumnjivo je bilo tako, ali potonja relativna pasivnost KŠ u jesenjim mesecima, uz pravdanje odlaganja čekanjem na promenu zakona, ukazivala je na dosledno sprovedenu strategiju da se ide na spontano prokužavanje, uz fingiranje nekih aktivnosti. Moguće je da je takav pristup bio uslovljen ekonomskim razlozima.
No, šta je navelo medicinski deo KŠ da živne tek 1. marta 2021? Obuzimala ih je letargija kad je u trećem talasu, krajem 2020, bilo 8000 novozaraženih dnevno, dopustili su novogodišnja veselja, skijanja i druga nekontrolisana okupljanja na početku četvrtog talasa, a trgli su se i zahtevali uvođenje vanrednog stanja i policijskog časa u vreme kada je broj novozaraženih u četvrtom talasu bio 3000. Predsednica Vlade i KŠ je čak tvrdila da je skijanje zdravo, zaboravljajući na pretrpane kabine žičara i zagušljive zajedničke prostorije u kojima se provodi mnogo vremena.
Odgovor je, po svoj prilici, u pritisku koji je na njih vršio UPK, preteći im pozivanjem ne samo na moralnu već i na sudsku odgovornost. U tom procepu između političara i svojih kolega sigurno im nije bilo lako. Srećom, i mediji i stručna javnost sprečili su sprovođenje tako ishitrene namere kao što je odlazak u drugu krajnost ponovnom pojavom dugih cevi na ulicama.
Nabavka vakcina. Brzo obezbeđena isporuka vakcina je nesumnjiv uspeh naših vlasti, ali su nam nepoznati uslovi plaćanja i preuzete obaveze, ko je i koliko umešno procenjivao potrebe, koliko vakcina nije upotrebljeno u roku, gde su eksportovane i po kojoj ceni su uništavane itd. Poseban problem je što je izostao zdravstveno-prosvetiteljski rad, pa smo se našli u jedinstvenoj situaciji u svetu u proleće i leto 2021. da nam je ponuda prevazilazila potražnju. Morali smo da poklanjamo vakcine drugim zemljama i da pozivamo susede da se vakcinišu kod nas, kako nam neočekivane zalihe ne bi propale.
Stvaranje ambivalentnog odnosa prema vakcinaciji. Dok je sama nabavka vakcina protekla uspešno, zdravstveno prosvećivanje je potpuno zatajilo. Prihvatanje samo polovine populacije da zavrne rukav rezultat je demagoške politike ugađanja očekivanjima svakog potencijalnog glasača, uključujući brojne pojedince sa već izgrađenim ksenofobičnim stavovima, zaokupljene imaginarnim zaverama. Zato su za davanje izjava tiražnoj štampi i elektronskim medijima sa nacionalnom frekvencijom pozivane javne ličnosti sa oprečnim stavovima o vakcinaciji, pa su posledice bile predvidljive. Formalno pravdanje je da „u demokratiji treba pustiti dve strane da se iskažu“. Ali koje su to dve strane? Jednu čini ozbiljan naučni radnik, a drugu neki bizarni lik koji je svojim nesuvislostima, teorijama zavere i pratećim „originalnostima“ stekao popularnost. Dovođenjem u studio nekog zamlate kao zastupnika „otkrovenja o otrovnim vakcinama“, „teorije o ravnoj zemlji“ i sl., urednik njegovoj nastranoj ideji daje legitimitet i tretira je ravnopravno sa naučno prihvaćenim pogledom na svet. Rezultat je predvidiv: gutanje šupljih argumenata u atraktivnoj verbalnoj ambalaži, pojava podeljenih mišljenja i – nedovoljan obuhvat vakcinacijom.
Krivotvorenje podataka (1). Verovatno najsramniji prestup tokom protivepidemijske borbe predstavlja bezočno prekrajanje statistike obolelih i umrlih od kovida 19. Razmere falsifikovanja su tolike da sam ih nazvao najvećom prevarom tokom više od 800 godina istorije srpske medicine. Krajem marta 2020. predsednica Vlade je ponosno izjavila da je uspostavljen integrisani informacioni sistem za praćenje epidemije. I, zaista, lekari su bili obavezni da u roku od dva sata prijave svakog novootkrivenog bolesnika, a zatim promenu njegovog zdravstvenog stanja (hospitalizaciju, prelazak na intenzivnu negu i mehaničku ventilaciju, kao i smrt). Sistem je savršeno funkcionisao dok BIRN nije saopštio da je do 1. juna sakriveno 61% smrtnih slučajeva (388 od 632). Ulazni podaci su bili tačni, ali je neko redukovao brojeve po principu „jedan pišem, dva pamtim“. U Nišu je kresanje bilo još radikalnije, pa su nestale dijagnoze za četiri petine (79%) sahranjenih u zalemljenim limenim sanducima (283 od 360).
Krivotvorenje podataka (2). Uz masu dokaza, izlišno je još raspravljati da li su zvanično saopštavani brojevi tačni, već samo koliko puta su umanjivani. Šaljivo deluje obećanje zvaničnika da će revidirati podatke. Nema potrebe za revizijom, već samo za poštenim vađenjem iz fioke skrivenih spiskova. Umesto ponavljanog dokazivanja o falsifikovanju brojeva njihovim smanjivanjem, grupa stručnjaka je krenula drugim putem: postavili su pitanje koliko je verovatno da se nizovi podataka KŠ jave spontano, bez intervencije ljudske ruke. Pokazalo se da su šanse izuzetno male, često kao da se radi o kosmičkim dešavanjima. Krivotvoritelji bi svaki put naučili po jednu lekciju iz teorije verovatnoće, ali bi pali na drugoj. Već smo ranije istakli, ali vredi ponoviti da su se tako leta 2020. tokom 35 dana dosledno držali instrukcije da broj umrlih ne sme da bude veći od jedan, pa se pokazalo da bi pandemija morala da se ponovi četiri miliona puta kako bi se jednom spontano javila raspodela brojeva iza koje stoji KŠ. U jesenjim mesecima su odustali od fiksnog „plafona“, ali su, kako bi delovali uverljivije, izbegavali okrugle brojke. Upravo to ih je odalo, jer su ogromne serije brojeva, skoro bez petica i nula, bile verovatne koliko i nekoliko sukcesivnih zgoditaka na lutriji. Tokom 30 dana, od 4. februara do 5. marta 2021, varirali su broj umrlih u vrlo uskom rasponu od +/- 2 da bi proizišlo kako je verovatnoća da se to spontano desi jedan prema pet milijardi (I. Smolić – neobjavljeni podaci)!
Angažovanost zdravstvenih radnika. Pokazana je posvećenost koja zaslužuje poštovanje, ali su lekari, medicinske sestre i nemedicinsko osoblje bili žrtve često haotičnih uslova rada. Zbog toga efekti nisu bili srazmerni enormno uloženom trudu.
Stradanje zdravstvenih radnika. Srbija je verovatno evropski, a moguće je i svetski neslavni prvak po broju žrtava kovida 19 među lekarima u odnosu na veličinu populacije: 147 do avgusta 2022, od kojih je velika većina bila profesionalno izložena. Do tog podatka došlo se tako što je Sindikat lekara i farmaceuta Srbije savesno beležio sve žrtve iz redova svojih kolega. Izvesno je da je takođe teško pogođen viši i srednji medicinski kadar, ali nedostaju odgovarajući podaci. Pomor je bio najizrazitiji tokom prvog i drugog talasa, kada je, uz druge nedaće, nedostajala zaštitna oprema.
KŠ o uzrocima umiranja lekara. U naglašeno odbranaškom maniru, pokušavajući da skinu odgovornost sa sebe, lekari iz KŠ su rekordno umiranje svojih kolega pravdali: a) nespretnim skidanjem zaštitne opreme (u vreme kada jedva da su je i imali), b) zaražavanjem tokom kafe pauza, i c) izloženošću virusu van radnog mesta. Te, u ogromnom broju slučajeva neosnovane optužbe izazvale su opravdano ogorčenje lekara.
Pogrešno odabrani prioriteti. Mnogi potezi vlasti bili su u funkciji permanentne političke kampanje. Hitan uvoz nekorisnog hlorokina imao je prevashodno populistički karakter. Umesto preko potrebnih testova, manično su nabavljani respiratori, i to u mnogostruko većim količinama nego što su nametale potrebe. Zapostavljene su mogućnosti njihovog uključivanja u sistem, a posebno obuka kadra, tako da ih nikada nije korišćeno više od 350, a preživljavanje čak i danas jedva ako dostiže 10%. Predsednik države ih je lično transportovao po Srbiji kao da je jedini zaposleni u nekoj špediterskoj firmi.
Slično važi i za odnos prema vakcinama. Pompezno je započeta i u muku završena izgradnja fabrike kineskih mrtvih vakcina. Od početka je bilo jasno da ona iz više razloga nema nikakvu perspektivu: a) tehnološki proces je zametan (mada ne i složen), pa je objektivno skuplja od ostalih; b) zaštita je kratkotrajnija u poređenju sa drugim vakcinama; c) posebno slabo štiti stare osobe; d) nije prihvaćena u EU; e) tržište je zasićeno boljim i jeftinijim vakcinama, pa nemamo kupce za desetine miliona planiranih doza.
Neslavno prolazi i saradnja Instituta „Torlak“ sa ruskim partnerom „Gamaleja“, tvorcem vakcine sputnjik V. Imajući u vidu naše ljudske i ostale resurse, znalo se da eventualna domaća proizvodnja tih vakcina, mada samohvalisavo najavljivana, ostaje pusti san. Desilo se, međutim, da smo omanuli čak i sa njihovim pakovanjem, tačnije presipanjem iz kontejnera pristiglih iz Moskve u male bočice. Možda je dobro što je tako, jer bi nas svaki aranžman bacio u gubitke. Izgleda da je ruska vakcina dobra, ali je čak ni SZO ne preporučuje, tako da to nije roba koja može uspešno da se plasira po svetu (u EU ne može uopšte).
Tajanstvenost. Nabavke sanitetske i ostale opreme za suzbijanje pandemije po pravilu su obavljane na netransparentan način, po principu: „E, baš neću da vam kažem.“ Još gore je što su neki kapitalni projekti od nacionalnog značaja ušli u fazu realizacije ili su joj se primakli pod okriljem zabrane okupljanja, dakle ne samo bez odgovarajuće javne rasprave, već skoro sasvim „iz potaje“. Reakcija na takvo ponašanje vlasti je impresivan Ekološki ustanak 10. aprila 2021, a jedna od prvih konkretnih ekoloških akcija na području Beograda je blokada deponije u bari Reva na području Krnjače 21. maja 2021. Poslednji u nizu protesta odvija se početkom septembra 2022. u Beogradu zbog rušenja planine Starica iznad Majdanpeka. Ti protesti u cilju zaštite životne sredine prividno nemaju veze sa nezadovoljstvom zbog upravljanja epidemijom, ali su kockice u sklapanju jedinstvenog mozaika.
Peti talas. U avgustu 2021, uoči početka školske godine i očekivanog jesenjeg porasta učestalosti obolevanja, KŠ je zadržao svoj mandarinski mir, jer navodno do 500 novootkrivenih bolesnika ne zahteva njihovu pažnju. Taj stav je nagoveštavao nove nevolje, utoliko pre što je KŠ oklevao da se sastane i kada je dnevni broj novootkrivenih građana prešao 5000. Nesporazum KŠ sa stručnom javnošću je kapitalnih razmera, jer je smisao preventivne medicine sprečavanje pojave poremećaja zdravlja, a ne čekanje da se oni rasejavaju, pa da se tek tada pristupi njihovom suzbijanju.
Sedmi talas. Početkom jula 2022, kada je počinjao sedmi talas, član KŠ je izjavio: „Idealno je vreme da se zarazimo koronom“, uz napomenu da, osim rizičnih kategorija, „niko drugi ne treba da se čuva od korone, jer prokužavanjem stičemo kapital za jesen“. Dodao je i da je bio u pravu njegov kolega iz KŠ koji je maja 2020. pozivao na masovno zaražavanje. Podršku toj ideji dala je još jedna članica medicinskog dela KŠ: „Da li ima neko od kolega ko iskreno misli da prof. T. nije u pravu?“
Postoje, međutim, četiri argumenta protiv poziva na zaražavanje: 1) aktuelno preovlađujući podsoj uzročnika kovida 19, omikron BA.5, slabo štiti od ponovnog zaražavanja; 2) ne zna se koji će podsojevi biti aktuelni na jesen; 3) svaka epizoda bolesti dodatno oštećuje organizam; 4) čak i blage infekcije mogu da ostave dugi kovid. Posebno valja podvući da je „epidemiološko vjeruju“ sprečavanje, a ne podstrekavanje zaražavanja. Ta razjašnjenja ostavila su izvestan utisak na protagoniste ideje o namernom prokužavanju, ali se u politici KŠ ništa vidljivo nije izmenilo.
Odsustvo jasne vizije. Srbija nije imala, a za poslednjih 30 meseci nije ni stvorila strategiju upravljanja suzbijanjem kovida 19. U lutanju i povlađivanju nemedicinskim uticajima izgubljena je iz vida neophodnost da se protivepidemijska borba, ako se želi uspeh, vodi zajedno sa građanstvom, a ne mimo njega i njegovih htenja i očekivanja. Preduslov za saradnju su pružena ruka i otvorenost, a ne skrivanje informacija. One se tiču naroda i on ima prava da mu budu dostupne.
Dijagnoza bez obdukcije. Sa samog vrha zdravstvenih vlasti ponavljana je lažna vest da je SZO zabranila obdukcije umrlih od kovida 19. Tu dezinformaciju pratilo je uverenje da bez otvaranja leša nema ni dijagnoze. Sledstveno, zbog nepostojeće zabrane, navodno niko u svetu nije potvrdio vezu između SARS-CoV-2 i umiranja. I danas mnogi naši građani ponavljaju tu besmislicu, dovodeći u pitanje napore na suzbijanju kovida 19 („niko nije dokazao da ta bolest uopšte postoji“!?). Istina je da niti SZO može da nameće zabrane, niti je imala potrebe da seje paniku. Ona je jedino dala preporuku da se obdukcije obavljaju u uslovima zaštite koji su samo malo oštriji od dobre ventilacije, odnosno otvorenog prozora (v. poglavlje Laboratorijska dijagnostika).
Neuspešno balansiranje između zdravlja i ekonomije. Stvorena je lažna dilema „zdravlje ili ekonomija“, mada je iskustvo pokazalo da su nacije kojima je prioritet bilo zdravlje građana istovremeno i ekonomski profitirale. Neke zemlje jugoistočne i istočne Azije, uključujući Pacifik, imale su tokom prve dve godine pandemije stotinama puta manje umrlih od kovida 19 nego Srbija, a BDP im je rastao.
Zaključak. Moglo bi se ići u detalje i nabrajati dalje, ali suština je u tome da je Srbija odabrala sopstveni put protivepidemijske borbe, oglušujući se o iskustva najuspešnijih, te da se po procentu žrtava kovida 19 našla u vrhu neslavne svetske liste. Takve greške se ne praštaju. Jedne od najblažih mera u Evropi imale su za posledicu (skoro) najveću smrtnost u svetu.
Piše dr Zoran Radovanović, odlomak iz knjige „Kovid 19: Pandemija između nauke i politike“ (Heliks izdavaštvo). Originalno objavljeno u Nedeljniku br 565
