Četiri dana uoči pada Berlinskog zida, 5. novembra u jednom komentaru „Njujork tajmsa“ pisalo je da se Zid definitivno ruši; možda ne u narednih nekoliko dana, možda ne i u narednih nekoliko meseci, ali sigurno za nekoliko godina, jer je postojeće stanje izgledalo neodrživo.
Niko, zaista, nije mogao da predvidi da će se Berlinski zid srušiti i metaforički, a uskoro i fizički u noći 9. novembra.
Nespretnost jednog funkcionera zakovitlala je i ubrzala istoriju dvadesetog veka koja je ušla u nezapamćene turbulencije. Ishod jeste bio neizbežan, ali dinamika promena koje su došle sa padom Zida je svakako mogla da bude drugačija.
Čovek koji je promenio svet svojom nespretnošću zvao se Ginter Šabovski. Portparol komunističke partije u Istočnoj Nemačkoj (Jedinstvena socijalistička partija) verovatno nije znao kako se komunicira sa „pravim novinarima“, zbog jednog njegovog odgovora na pitanje, na konferenciji za štampu koja se direktno prenosila, došlo je do zabune koja će izvesti stotine hiljada ljudi na granične prelaze Istočne Nemačke i zauvek promeniti geografiju Evrope.
Šabovski je bio na pušačkoj pauzi kada se sastavljalo saopštenje sa novim pravilima putovanja koje je dozvoljavalo Istočnim Nemcima prelazak na „drugu stranu“. Do tada se uglavnom bežalo preko Mađarske i Čehoslovačke, pa je po navici na autopilotu pročitao tekst koji je stavljen pred njega.
Talas promena je, da ne bude zabune, u Istočnoj Evropi već bio krenuo. Prethodno su komunisiti izgubili u Poljskoj, Mađari su sa Austrijancima ritualno presekli žicu na graničnom prelazu kako bi simbolički pozvali na skidanje Gvozdene zavese. I u Istočnoj Nemačkoj narod je tražio promene.
Komunistički diktator Erih Honeker sklonjen je sa vlasti nepunih mesec dana ranije. Šestog oktobra 1989. pravljeno je veliko slavlje povodom 40. godišnjice DDR-a, kom je prisustvovao i Mihail Gorbačov, prvi čovek Sovjetskog Saveza. DDR je već bio na ivici bankrota, sa nebeskim dugovima prema Zapadnoj Nemačkoj, a ne samo prema ideološki bliskim državama Varšavskog pakta. Čak je zabeleženo da su pripadnici omladine na Honekerovo zaprepašćenje uzvikivali „Gorbi, pomozi nam“.
Kako je na desetine hiljada Istočnih Nemaca svakodnevno bežalo iz zemlje, najčešće preko bratskih socijalističkih komšija, vlasti su zabranile odlazak u Čehoslovačku bez specijalne izlazne vize, a potom je otežano i putovanje u Rumuniju i Bugarsku. Navodno, Gorbačov je upozorio Honekera da je vreme za neke promene i da ne bi bilo dobro da propusti trenutak da odgovori na ovu krizu a ovaj je rekao da će sami naći odgovor „na socijalistički način“. Protesti koji su se odigravali kao rezultat su imali stotine uhapšenih i pretučenih. Prvo su buknuli protesti u Lajpcigu, a potom i u drugim gradovima.
Krenuo je talas nezadovoljstva i unutar partije. Drugi čovek partije Egon Krenc potrošio je nekoliko dana da obezbedi podršku vojske i Štazija, kao i da dobije zeleno svetlo od Gorbačova kome je preko posrednika, člana Politbiroa koji je bio u Moskvi, poslata poruka da će pokušati da smene Honekera. Navodno, Gorbačov im je poželeo sreću.
Uoči sednice Centralnog komiteta partije radili su telefoni, pošto su Krenc i drugovi pokušavali da obezbede podršku za smenu lidera partije. Na Honekerovo rutinsko pitanje da li ima neko da dopuni dnevni red, dobio je predlog: smena druga Honekera i postavljenje na njegovo mesto druga Krenca. Kažu da je Honeker mirno reagovao i otvorio debatu. Niko od prisutnih nije govorio u njegovu korist. Javnosti je to predstavljeno kao njegova lična odluka o povlačenju zbog zdravstvenog stanja.
***
Protesti su svakodnevno nastavljani u gradovima širom zemlje.
Bilo je u narednim danima dosta neproverenih informacija o nekom obliku relaksacije prelaska granice.
„Novoj“ garnituri pod Krencom bio je potreban neki medijski atraktivan potez kako bi pridobila podršku javnosti.
Portparol partije Šabovski bio je među užom grupom „zaverenika“ koji su srušili Honekera. Bio je početkom novembra na kraćem odmoru i tog dana kada se vratio na posao zasedao je Centralni komitet na kom su donete odluke sa kojima on nije bio upoznat. On je bio član Politbiroa i njegova pozicija portparola je bila nezvanična. On je posle promena, usled novinarskog iskustva, držao po nekoliko konferencija za štampu na kojima je saopštavao promene u zemlji. Pošto je bio komunistička škola novinara, mislio je da je za uspešno držanje konferencije za štampu „dovoljno poznavanje nemačkog jezika i sposobnost tečnog čitanja“.
Tog dana, dakle, uopšte nije bio upoznat sa izmenama propisa za putovanje, koji su omogućavali državljanima Istočne Nemačke da pređu granične prelaze bez izlazne vize. Ti propisi trebalo je da stupe na snagu sutradan. Krenc je dao papir Šabovskom, ovaj je izašao na konferenciju za štampu, pola sata deklamovao razne zaključke, a onda izneo i taj deo o slobodnom prelasku granice. Na novinarsko pitanje kada to stupa na snagu, počešao se po glavi, pogledao oko sebe i rekao: „Stupa na snagu odmah.“
Na desetine hiljada ljudi je tog trenutka krenulo prema graničnim prelazima širom zemlje, na prelazima koje su držali policajci bez ikakvih instrukcija o izmenjenim propisima. Masa ljudi je krenula i na Berlinski zid. Nekoliko sati je trajalo nagađanje sa policajcima koji su na kraju popustili i Zid je prvi put od svog fizičkog nastanka 1961. i svog metafizičkog nastanka 1949. godine – popustio. Ljudi su prešli na drugu stranu.
Značajnu ulogu je odigrao i novinar koji je postavio pitanje. Deluje možda banalno, ali nije. Rikardo Erman bio je dugogodišnji dopisnik italijanske agencije ANSA, često je posle bio optuživan da su ga iskoristile istočnonemačke službe da bi srušili komunizam. Njegova uloga zapravo nije toliko u tome što je postavio pitanje, koje je proizvelo tajfun, već u tome što je on posle konferencije otišao do Zida i kada je video šta se dešava u matičnu kuću poslao izveštaj: Zid je pao.
Iako u Rimu nisu mislili da je pri sebi, ovaj izveštaj je preplavio Evropu. Zid je zaista bio pao.
***
Na početku čuvene konferencije, Šabovski je jasno od početka rekao da „mi znamo tendencije u stanovništvu, tu potrebu, da se putuje ili da se napusti DDR. I mi imamo ideje šta je potrebno da se učini…“ Nastavio je tako da govori još više od pola sata, pre nego što je počeo da odgovara na pitanja.
Već se pričalo o nacrtu zakona koji bi dozvolio građanima da putuju izvan zemlje, ali još nije bio odobren.
Nacrt koji je Šabovski kasnije pomenuo nije bio javno poznat. Ono za šta se znalo jeste nacrt koji je Šabovski pominjao desetak dana ranije, na bazi kog bi građani mogli da putuju ako imaju odgovarajući pasoš ili vizu. „A dobijanje pasoša je bilo prava noćna mora, tako da je sve to bila propaganda“, prisećao se Erman.
Kada je došlo do pitanja, pitao ga je da li veruje da je načinjena greška što je uveden zakon o putovanjima pre nekoliko dana. Ovaj je odgovorio da nije, a Erman je isticao kako je u totalitarnim režimima, koje je on poznavao jer je 11 godina boravio u DDR-u, optuživanje člana Politbiroa da je napravljena greška bilo nešto izvan granica mogućeg.
„Kasnije mi je Šabovski priznao da sam ga prilično iznervirao. Kako god, pošto mi je rekao da nije napravljena greška, dodao je da je odluka ’doneta danas, koliko ja znam’.“
Novinar je, dakle, imao dojavu da je odluka doneta, i to je prouzrokovalo teorije da je „radio za nekog“.
„Uzeo je papir iz džepa i pročitao obaveštenje da se građanima DDR-a dozvoljava prelazak granice pokazivanjem identifikacionog dokumenta bez formalnog odobrenja policijskih vlasti. Po mom mišljenju, to je bila jasna poruka da je Zid pao“, pričao je Erman.
Potom ga je pitao da li se to odnosi i na Zapadni Berlin, na šta je Šabovski odgovorio: „… preko svih graničnih prelaza“.
A onda je usledilo i ključno pitanje: Kada to stupa na snagu?
Na kraju, ispričao je i da jeste znao za donošenje propisa i da jeste dobio dojavu. Izvor mu je bio kolega, direktor istočnonemačke državne agencije. On mu je uoči konferencije poručio: Pitaj za slobodu kretanja.
Kako je rekao, ni njegov izvor nije znao šta će se dogoditi, jer je kao i mnogi otišao to veče kući i zaspao. I tek ujutru shvatio da se probudio u novom svetu.
