„Univerzalna neizrazitost“.
Tako su srpski intelektualci decenijama opisivali gospodstvo. Jedan od njih – intelektualaca i gospode – nije se sasvim uklapao. Pojava Vladimira Ćorovića, jednog od najznačajnijih ljudi srpske kritičke istoriografije, nije mogla proći neprimećeno. Bio je stasom i glasom pravi Hercegovac, a za njih se oduvek u Bosni (i šire) govorilo da su rođeni sa tri fakulteta. Svojim radom, intelektualnim kapacitetom i zaostavštinom, Ćorović je ispisao brojne istorijske lekcije i postao lekcija sam po sebi. Ovo je priča o jednom od najvažnijih srpskih istoričara, čoveku koji je bio politički zatvorenik, ali nikada u svom radu nije bio zatvoren stegama politike, o intelektualcu koji je govorio osam jezika, a na svom, „srpskohrvatskom“, ostavio najdublji trag.
Poreklo familije Ćorović nije do kraja istraženo. Ćorovića je bilo i u Prijepolju i u Gacku, Ljubinju, Nikšiću i Herceg Novom, ali je jedan krak važnog porodičnog stabla otišao do Mostara. Tamo je Nikola Ćorović, oženivši se Sarom Milutinović, dobio troje dece – ćerku Zoricu i sinove Svetozara i Vladimira. Otkriće godinama kasnije u tekstu „Iz sarajevske prošlosti“ Vladimir da su on i brat imena dobili po vođama omladine u Novom Sadu – Svetozaru Miletiću i Vladimiru Jovanoviću.
U intervjuu za Nedeljnik, mostarski književnik Marko Tomaš, koji je posebnu pažnju posvetio istraživanju arhiva i dokumenata, kao i dnevničkih zapisa značajnijih ljudi iz Mostara na prelazu iz 19. u 20. vek, govorio je i o značaju „srpske komponente“ za taj grad.
„Kroz dobar komad povijesti Mostara srpska komponenta bila je i najvitalnija i najdinamičnija. I u kulturnom i u svakom drugom smislu. Srpske obitelji su bile trgovačke, imale su više novca i život im je bio dinamičniji. Vrati se na početak 20. stoljeća i pogledaj kakvi glasovi odavde dolaze – revolucionarni glasovi. Od Alekse Šantića, Jovana Dučića, Svetozara Ćorovića, Vladimira Ćorovića, povijesničara, Osmana Đikića, Hasana Repca… A onda uzmi da je metak Gavrila Principa odavde krenuo. U mostarsku Gimnaziju su išli i Gaćinović i Žerajić i kompletna ta ekipa. Ako su ovi pjevali revolucionarno jugoslovenski, ovi su pucali revolucionarno jugoslovenski.“
Deo te „ekipe“ koja je pevala i pucala jugoslovenski, bili su i braća Svetozar i Vladimir Ćorović.
Svetozar je svojim pisanjem pažljivo registrovao sve posledice burnih istorijskih događaja na prelazu vekova, a između ostalog pisao je i o hercegovačkom ustanku, nacionalno-kulturnom pokretu mostarske omladine, objavljivao tekstove u časopisima „Golub“, „Neven“, „Bosanska vila“, „Luča“, „Otadžbina“, „Zora“ i „Brankovo kolo“, da bi naposletku pisao i o Aneksionoj krizi, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Mlađi brat je u starijeg gledao kao u uzor, pa je u ranim danima i Vladimir Ćorović posvetio vreme i energiju pisanju. Već sa 13 godina objavio je priču za decu „Zlo društvo“ i pesmu „Kiselo grožđe“ kod Ive Martinovića u pančevačkom „Spomenku“. Već kao vrlo mlad pokazao je afinitete ka učenju jezika, što ga je usmerilo i ka prevođenju. Do kraja života govorio je ili se služio sa osam jezika – nemački, francuski, italijanski, engleski, ruski, grčki, staroslovenski i latinski.
Upravo to je bio temelj njegovog obrazovanja, a kako u svom doktorskom radu o Ćoroviću ističe Aleksandra Kostadinović Račić, veliku maturu Vladimira Ćorovića „obeležio“ je prigodno i mostarski „Prijegled“: „Naš prijatelj i saradnik Vladimir Ćorović, brat Svetozara Ćorovića, položio je na ovdašnjoj velikoj gimnaziji maturu sa odlikom. Čestitamo!“
Put obrazovanja dalje ga vodi u Beč gde od 1904. do 1908. godine studira i sarađuje sa nekim od najpoznatijih slavista toga doba, a pišući priloge za biografiju Vladimira Ćorovića, Jeremija D. Mitrović navodi da je poletni Mostarac bio jedan od najboljih studenata fakulteta u Beču. Zbog toga je, kažu i drugi istorijski izvori, trebalo da bude nagrađen „Prstenom cara Josifa“, ali je zbog Aneksione krize koja je bila u jeku, nagradu odbio rečima da je „samo stranac u Beču“.
Zanimljiva je anegdota da je pevajući u horu omladinskog udruženja „Zora“ Ćorović svojim glasom privukao pažnju direktora Bečke opere koji mu je ponudio angažman. Istraživanje mu je, ipak, bilo privlačnije.
Ćorovića je posebno intrigirala tema srednjovekovne istorije i grčke filologije, starih slovenskih rukopisa i istorijske težine koju su sa sobom nosili, pa je tome posvetio i svoje specijalističke studije. Obrazovna ruta koju je tada prešao, takođe je nepogrešivo uticala na njegov naučni, ali i ljudski razvoj: od Minhena i saradnje sa čuvenim vizantologom Karlom Krumbaherom, preko Pariza i Bolonje, natrag do Sarajeva.
Sarajevski atentat i Banjalučki proces
Po povratku iz Italije, Vladimir Ćorović je neko vreme proveo u Mostaru, ali okruženje nije bilo dovoljno izazovno za njega. Zato je odlučio da se preseli u Sarajevo. Tamo je tokom nekoliko godina obavljao različite funkcije u Zemaljskom muzeju i učestvovao u radu kulturnog društva „Prosvjeta“, što na prvi pogled zvuči prilično bezazleno, ali će bitno odrediti neke od prelomnih godina Ćorovićevog života.
Dolazak u Sarajevo zanimljiv je zbog toga što upravo tada počinje da se razvija njegov spisateljski potencijal i istoriografska kritika, a obnavljaju se i važne veze sa Jovanom Skerlićem. „Obnavljaju“ jer su njih dvojica prvi put u kontakt stupili još 1905. godine kada je po savetu starijeg brata Vladimir ponudio Skerliću neke svoje radove.
Ovako je izgledalo to prvo Ćorovićevo pismo Skerliću:
„Poštovani gospodine!
Slobodan sam ponuditi vam za „Srpski Književni Glasnik“ ove dvije stvari: jedno je prilog bibliografiji narodnih priča,… rada g. Pavla Popovića, a drugo su primjedbe na Vrčevićeve narodne pripovijetke. Premišljao sam se da li da stvari pošaljem „Glasniku“ i to s toga, što ovo nijesu članci, a za bilješke su i suviše duge stvari.
(Ako hoćete, možete im dati jedan zajednički naziv, pa ih tako donijeti, ili kako već nađete za dobro). Ali Svetozar me natjera na to. Samo… pošaljete tu svesku „Glasnika“ u koju uđu…, kao što mi je g. Pavle poslao onu svesku, gdje je otišla ocjena na Karadžićeve priče.
S odličnim poštovanjem
Vladimir Ćorović“
Bila je 1910. godina kada su Ćorović i Skerlić postali i rodbinski povezani – Vladimir se oženio Jovanovom sestrom Jelenom, koja je između ostalog pisala i za časopis „Narod“ u Mostaru, u kom je svoje tekstove objavljivao i njen suprug.
Saradnja sa Beogradom koju je Ćorović razvijao i kroz zajednički rad sa Skerlićem, u jednom trenutku je bila ugrožena. Trajao je uveliko Prvi balkanski rat kada je stigla ponuda da postane saradnik časopisa Jugoslawische Revue (u prevodu: Jugoslovenska smotra), koji bi trebalo da izlazi na nemačkom jeziku. Ubrzo su iz „Pijemonta“ osuli paljbu po svim najavljenim saradnicima „Jugoslovenske smotre“ (među njima su bili i Svetozar i Vladimir), nazvavši ih „saradnicima okupatora“. Kada su otkrili pravu nameru osnivača spomenutog časopisa, Ćorovići su odustali od saradnje.
To odustajanje i rad u „Prosvjeti“ potpisali su unapred pripremljenu presudu Vladimiru Ćoroviću. Metak koji je, kako je rekao Tomaš, na svoj put pošao iz mostarskih stihova, a završio u telu prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, doveo je do rata, ali i do političke odmazde austrougarskih vlasti. Plan za osvetu Ćoroviću bio je na optužnici protiv „neprijatelja države“ i onih koji su označeni kao „saradnici Srbije“, a Vladimir je na toj optužnici svoje ime pronašao pod brojem 125.
„Državno odvjetništvo u Banjoj Luci tuži Dr. Vladimira Ćorovića pok. Nikole, rodom iz Mostara, u zadnje vrijeme nastanjenog u Sarajevu, 30 godina starog, oženjenog, oca jednoga djeteta, pristava na zemaljskom muzeju, neporočnog“, pisalo je u okviru „Optužnice Državnog odvjetništva u Banjoj Luci protiv Vasilja Grđića i drugova“.
U tom dokumentu, koji je bio osnova Banjalučkog procesa, pisalo je između svega ostalog – a Ćoroviću je posvećeno nekoliko stranica – da je on još 1910. pisao „za ’Prosvjetu’ da je glavna snaga srpstva, središte srpske kulture i privredne organizacije u zemlji i glavni puls srpskog javnog života“. Zamera mu se i to što je navodno „bio u uskoj vezi“ sa organizacijom „Narodna odbrana“, to što je uređujući kalendar „Prosvjete“ za 1911. godinu pisao direktno protiv Austrougarske, ali i podrška koju je davao delima čoveka po kom je dobio ime – Vladimira Jovanovića.
Iako se gro optužnice protiv Ćorovića odnosi na rad u „Prosvjeti“, spominje se kao važna i njegova navodna saradnja sa „Mladom Bosnom“.
Kako su kasnije pisali njegovi biografi, on zaista jeste imao nekoliko susreta sa Gavrilom Principom. Prvi je bio kada je Ćorovićev šurak Jovan Skerlić preminuo u maju 1914. pa su obojica prisustvovali sahrani. Prema istim izvorima, njihov drugi susret dogodio se „u turskom delu Sarajeva noć pre Sarajevskog atentata“. Te su večeri, navodno, Princip i Ćorović govorili o aktivnostima planiranim za naredni dan, a Princip je, opet navodno, „molio Ćorovića da Sofiju ipak, iako je to deo plana, ne vodi u obilazak Zemaljskog muzeja“. Naknadno je otkriveno da je jedna od potencijalnih lokacija atentata trebalo da bude na ulazu u Zemaljski muzej, ako prethodno planirana lokacija ne ispuni potrebne uslove.
Prema Ćorovićevoj „Crnoj knjizi“ (punog naziva „Patnje Srba Bosne i Hercegovine u svetskom ratu 1914–1918“), sud je u početku tražio smrtnu kaznu za njega zbog svih navedenih optužbi, ali je ipak dobio pet godina zatvora. Zanimljivo je, navodi Ćorović, da je sudija Koloman Milec prvo saopštio da Ćorović „ima da odleži dve godine zatvora“, da bi u nastavku čitanja presude rekao da ga čeka ipak pet godina robije. Presuda je navodno pojačana zbog toga što je vlada insistirala da oni koji su radili u „Prosvjeti“ budu osuđeni kao veleizdajnici.
On dalje piše da je Vlada Srbije pokušavala da vrši pritisak na papu Benedikta XV i španskog kralja Alfonsa XIII da utiču na to da kazne budu smanjene. Pod uticajem španske krune to se i dogodilo, a Vladimir Ćorović je izašao iz zatvora.
„Književni jug“ i katedra
Po izlasku iz zatvora, Ćorović ne bi li izbegao novo hapšenje koje mu je dojavljeno, odlazi u Zagreb, odakle razvija komunikaciju sa Bartulovićem, Andrićem, najposle i Crnjanskim, i kreira časopis „Književni jug“. On uređuje deo koji je povezan sa srpskim jezikom, kao i na suđenju kom je bio podvrgnut kritikuje „provincijalizam“ jezika, bavi se srpsko-hrvatskim pitanjem i čak objavljuje stare tekstove Jovana Skerlića o toj temi. Ali je to, ipak, u periodu posle Velikog rata tek sporedna epizoda u njegovom životu. Uostalom, kao i družba sa Svetozarom Pribićevićem i prilaženje Demokratskoj stranci, čak i glavnom telu novoformirane Samostalne demokratske stranke, nakon razlaza Ljube Davidovića i Pribićevića. O tome postoje različite teorije, mnogi taj sukob povezuju sa „slobodnim zidarstvom“, a Ćorović u istoriji ostaje zapisan kao slobodan zidar.
Ipak, glavna stvar za njega u tom periodu života bilo je zvanje profesora koje je dobio na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Različiti izvori različito objašnjavaju Ćorovićevu poziciju po prijemu (na poziv) na Filozofski fakultet – Jeremija D. Mitrović piše da je predavao Nacionalnu istoriju, prema Enciklopediji srpske istoriografije predavao je Narodnu istoriju, a prema Leksikonu pisaca Jugoslavije predavao je Jugoslovensku istoriju.
Profesorski posao shvatao je vrlo predano, a bio je spreman da se prihvati i nekih vrlo zahtevnih istraživačkih poduhvata, pa ga danas u mnogim oblastima smatraju pionirom ozbiljnog, sistemskog istraživanja. Sredinom tridesetih godina, obavljao je privremeno funkciju dekana Filozofskog fakulteta, a 1935. i 1936. biva izabran za rektora Univerziteta u Beogradu.
Iako postoji škola mišljenja da je Ćorović na tu funkciju „postavljen“, zvanični podaci pokazuju da je dobio 54 glasa na izborima, 48 glasova više od prvog pratioca.
Za taj period se vezuju i brojne druge sumnje u vezi sa njegovim angažovanjem kao „slobodnog zidara“, o čemu su brojni autori pisali na različite načine, a u zvaničnim dokumentima citirani su i pojedini Ćorovićevi „referati“ koje je govorio na masonskim skupovima.
Problem u tumačenju njegovog rada na mestu rektora jesu potpuno oprečni podaci u različitim izvorima i školama mišljenja: jedni tvrde da je Ćorović studentima naneo više štete nego koristi, dok drugi ističu da je njegova pozicija – balansiranje između studenata i Univerziteta – bila veoma teška i da nije mogao mnogo da uradi.
Ćorovićevi biografi kao važan trenutak u njegovom životu ističu i prijem u Srpsku kraljevsku akademiju, čiji je stalni član postao 1934. godine, i ističu da je posle „nacionalnog priznanja“ koje je dobio Banjalučkim procesom, Ćorović time dobio i naučno priznanje.
Kapitalna dela – posthumna
Činjenica da je Ćorović povezivan sa masonerijom, odredila je direktno sudbinu njegova dva dela koja mnogi istoričari smatraju najvažnijim. Prema Petranovićevoj „Istoriji Jugoslavije“, Ćorović je nakon povlačenja sa mesta rektora bio deo „užeg kruga intelektualaca“ koji su smatrali da narod treba konsultovati oko najvažnijih problema u društvu i najvažnijih političkih pitanja. Istovremeno, bio je pod pritiskom vlade Milana Stojadinovića i tako je došlo do zabrane njegovog dela „Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku“.
Prema jednoj teoriji, zabrana objavljivanja tog dela posledica je pritiska nemačkog ambasadora u Beogradu. Ćorović je oduvek bio protiv austrougarskog i nemačkog uticaja na Balkanu, a i kao Jugosloven, kako se izjašnjavao, i kao deo slobodnih zidara, imao je izrazito protivljenje fašističkoj ideologiji i svemu što je ona podrazumevala. To je, navodno, bio glavni razlog zbog kog su Nemci izvršili pritisak.
Prema drugoj teoriji, Stojadinovićeva vlada je odgovorna za zabranu ovog Ćorovićevog dela, zbog ranijih nerazjašnjenih računa i teorije po kojoj je Milan Stojadinović gotovo u potpunosti iz svoje vlade izbacio slobodne zidare.
Možda je najlogičnija teorija da su ove dve stvari u sadejstvu uticale na to da ova knjiga ne ugleda svetlost dana.
Tom prilikom je, navodno, uništen i Ćorovićev rad na istraživanju korespondencije između zvaničnog Berlina i zvaničnog Beograda tih godina. Da li da bi se zatrli nekakvi tragovi, ili samo kako bi se osujetio Ćorovićev rad, ostaje do kraja nerazjašnjeno.
Nakon ovih događaja, i pored pritiska kom je bio izložen, nastavio je da deluje u skladu sa svojim idealima. Njegovi biografi tvrde – a to su i napisali u različitim knjigama o Ćorovićevom životu – da je tokom 1940. godine on ostvario kontakte sa Vinstonom Čerčilom i Alberom Lebrenom i da je preko njih pokušavao da očuva poziciju Srbije i spreči ulazak u Trojni pakt. Prema istim izvorima, kada je o tome razgovarao sa knezom Pavlom, dobio je jasnu poruku da „bezbednost ne može više da mu bude garantovana“ i da bi bilo dobro da napusti Beograd.
On odlazi u Užice, a jedno svedočanstvo koje nije došlo iz njegovog pera, već iz pera Adama Pribićevića, brata Svetozara Pribićevića, u delu „Moj život“, govori o tome kakva je bila Ćorovićeva pozicija u Užicu.
Pribićević piše: „Spomenuću da me je u Užicu pokušao uvrediti jedan istaknuti čovek. To je jedini pokušaj vređanja. Taj gospodin bio je profesor univerziteta, vlasnik XXXIII stepena članstva slobodnih zidara, dr. Ćorović. On me je u Užicu ironično zapitao: ‘Pa zar i Vi bežite, g. Pribićeviću?’ Ja sam mu odgovorio uvredljivo: ‘Pa vi mislite da samo Vi imate pravo izvući svoj tur iz pogibije?’ Ućutao je. Znao je da mu ne bih oćutao, da je još progovorio.“
Od trenutka kada napušta Užice i Sarajevo i odlazi u Nikšić, istorija ima različito viđenje događaja koji su ga odveli u smrt. Čak ni oko datuma kada je Vladimir Ćorović izgubio život ne postoji saglasje istoričara. Prema pisanju J. D. Mitrovića u „Prilozima za biografiju Vladimira Ćorovića“, on je sa delom pučista ušao u avion italijanske proizvodnje Caprone SA-310 i 17. aprila krenuo put Grčke. Uzroci nestanka tog aviona iznad Grčke svode se na nagađanja. Jedni smatraju da su Nemci i Italijani oborili avion, drugi da je pilot udario u planinu Olimp zbog loših vremenskih uslova, treći da je avion pao zbog prevelikog tereta jer je sa Ćorovićem i pučistima navodno u avionu bilo i zlato iz trezora Narodne banke Srbije. Prema Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ćorović je poginuo 12. aprila, a njegov avion se srušio u Sredozemno more.
Istorija Srba
Kako su mnogi njegovi biografi napisali analizirajući njegov život i rad, Ćorović je za sobom ostavio veliki broj neobjavljenih rukopisa, toliko materijala da bi neki naučni radnik bio prezadovoljan svojim opusom, a tragičnom smrću jedan od najvažnijih srpskih istoričara prekinut je u pola posla.
Tako je njegovo najvažnije delo – mada će oko toga biti neslaganja, pa će mnogi isticati i „Istoriju Jugoslavije“ i zabranjen rad o odnosima Beograda i Austrougarske i „Historiju Bosne“, poslednju njegovu knjigu – objavljeno gotovo pola veka posle njegove smrti.
U pitanju je „Istorija Srba“, kako je knjiga nazvana kada je prvi put objavljena 1989. godine. Inače, Ćorović je svom izdavaču iz „Narodnog djela“ predlagao da se knjiga nazove „Istorija srpskog naroda“ ili „Srbi (Politička i kulturna istorija)“, pa su neka naredna izdanja ovog poprečnog preseka srpske istorije, ponela i takav naslov.
Kako u svom doktorskom radu ističe Aleksandra Kostadinović Račić, Vladimir Ćorović bio je majstor sinteze. Ova knjiga nastala je „u periodu krize jugoslovenstva, neposredno pred Drugi svetski rat“, a rukopis je dugo posle završetka najvećeg rata u istoriji čovečanstva čuvao spomenuti Ćorovićev izdavač.
Neke polazišne tačke u toj knjizi, više od 80 godina od njenog pisanja, možda su delimično ili u potpunosti prevaziđene dodatnim radom istoričara u decenijama koje su usledile, ali je i dalje ovo Ćorovićevo delo priznato u različitim krugovima kao jedna od najboljih i najsveobuhvatnijih sinteza srpske istorije.
Značaj objavljivanja ove knjige, autori prvog izdanja iz 1989. godine, istakli su u predgovoru.
„Ocena Istorije srpskog naroda tek predstoji. Ali pred kritičarima je moralna obaveza – da uvek imaju u vidu vreme nastanka dela. Njegovo objavljivanje posle pola veka svakako je događaj u našoj kulturi. Celoviti pregledi u našoj istoriografiji prava su retkost, pogotovo ako je reč o pojedinačnim pregnućima. Kolektivna dela ovakve vrste obično iznevere prvobitnu zamisao. Umesto lako čitljive, razumljive sinteze, čitalac se po pravilu zamara odbojnim, nedovršenim zbornikom radova sa osetnim neravninama, stručnim i stilskim. A sinteza, pored ostalog, pretpostavlja darovitog pisca, učenog istoričara koji krupne političke promene i društvene zaokrete ne zamagljuje nagomilavanjem činjenica, anegdotskim pričama, zanimljivim pojedinostima. Ovim odlikama Ćorović je natkrilio svoje savremenike… Ćorović je upravo naš poslednji polihistorik, koji je u svom poslednjem završenom delu obuhvatio zbivanja, takoreći, do poslednjih dana života“, stoji u predgovoru knjige.
Ćorovićeve opservacije ostaće i kada se danas iznova čitaju bolno istinite, precizne i jasne svakom ko se zainteresuje za srpsku istoriju. Iako je oko njega stvoren mit, on se mitova u istoriji klonio. Tako će, makar anegdotalno, ostati zabeleženo da je bio čovek koji je odabrao nauku i istraživanje, pre Bečke opere. Da je govorio osam jezika i imao retko sveobuhvatan prikaz istorije jednog (i više) naroda, a da su istorijski detalji o kojima je pisao ostali jasni i svakom čitaocu. Da se nije odricao ni svog srpskog porekla, ni svoje povezanosti sa Bosnom u kojoj je rođen, ni svog integralnog jugoslovenstva u koje je do kraja verovao. Da će u Beogradu ostati upamćen i kao rektor Univerziteta u Beogradu i kao jedan od najboljih pevača sevdalinki u Skadarliji, koja se orila kada zapeva „Od kada je Banja Luka postala“. Između svih tih sećanja na Ćorovića ostaće da trepti istorijski pečat koji je ostavio, od kada je kao dečak napisao priču i pesmu o zlom društvu i kiselom grožđu, do svedočanstva o društvu i narodu kojem je pripadao.
