Nemački kancelar Olaf Šolc, godinu dana posle preuzimanja kancelarske funkcije, objavio je autorski tekst za „Foreign Affairs“ pod naslovom „The Global Zeitenwende“ (Globalna prekretnica) koji ima obrise manifesta nove spoljne politike Berlina i uloge koju Nemačka želi da skroji za sebe u Evropi i na planeti, posle šesnaestogodišnje vladavine Angele Merkel.
Volfgang Šojble, apsolutni protagonista nemačke politike u poslednjih pola veka, priznao je da je međunarodna reputacija Savezne Republike prilično dovedena u pitanje zahvaljujući greškama u politici prema Rusiji koje u Berlinu nisu želeli da vide dugo vremena. Šojble je do pre par meseci branio Merkelovu od optužbi za odgovornost za aktuelnu situaciju u Ukrajini. U međuvremenu je promenio mišljenje i izbacio ju je „privremeno“ iz panteona velikih nemačkih kancelara u kojem su Adenauer, Brant i Kol: „Privremeno je isključena. Još je rano da se da definitivan sud“, rekao je bivši predsednik Bundestaga i ministar finansija i unutrašnjih poslova.
Merkelovu optužuju za „appeasement“ i da je neka vrsta nemačkog „Čemberlena“. Na stranu što samo ljudi sa oskudnim poznavanjem istorije ili sa veoma zlim ili podmuklim namerama koriste Drugi svetski rat i Hitlera kao parametre, moglo bi se reći da je bivša kancelarka kupila vreme Ukrajini da se pripremi za odbranu od ruske agresije, baš kao što je Čemberlen obezbedio Velikoj Britaniji mogućnost da se pripremi za rat.
Naslednik Angele Merkel se našao pod baražnom vatrom sa svih strana. Svi su se našli pozvani da dele lekciju bivšem gradonačelniku Hamburga, od njegove ministarke spoljnih poslova Analene Berbok, preko predsednika Francuske Emanuela Makrona, do prvog čoveka SAD Džoa Bajdena. Između njih su dozvolili sebi pravo da dele lekcije novom kancelaru i predstavnici najkorumpiranijih država u Evropi ili onih u kojima vedre i oblače klerikalni nacionalpopulisti ili oni koji bi da uvuku NATO u rat da bi se definitivno obračunali sa Rusima i vratili ih tamo gde su bili pre Petra Velikog.
Na unutrašnjem planu, Šolc je u daleko nepovoljnijoj poziciji od Merkelove jer je bivša kancelarka praktično izbrisala granice između svoje partije, liberala i socijaldemokrata. To joj je omogućilo da nastupa sa većim autoritetom i najširim mogućim mandatom, plus Merkelova je imala veći senzibilitet i šire horizonte od Šolca, pronalazeći gotovo uvek evropski okvir za nemačke interese.
Olaf se nalazi u bitno drugačijoj poziciji jer šefica diplomatije Analena Berbok ima različite pozicije oko ključnih dosijea, rigoroznija je oko poštovanja ljudskih prava i sloboda a manje osetljiva na potrebe industrijalaca, dok ministar finansija Kristijan Lindner počinje da diže sve više glas jer njegovi liberali sve lošije prolaze na lokalnim izborima i u ispitivanjima javnog mnjenja.
Šolc sve to stoički podnosi, gotovo kao tevtonski vitez, svestan odgovornosti prethodnih nemačkih vlada, čiji su on i njegova Socijaldemokratska partija bili sastavni delovi. Nemačke socijaldemokrate su bili rodonačelnici tzv. Ostpolitik (Istočna politika). Vili Brant, Helmut Šmit, Gerhard Šreder, Valter Štajnmajer i sam Šolc predstavljaju kontinuitet nemačke spoljne politike do 24. februara 2022. godine, zajedno sa demohrišćanskim liderima Helmutom Kolom i Angelom Merkel.
Zagovornici Ostpolitik su sebi pripisivali pad Berlinskog zida i komunističke imperije za razliku od Amerikanaca koji su krah SSSR-a smatrali posledicom gubitka trke u naoružanju. Brantova „Istočna politika“ je podrila temelje sovjetske totalitarne strukture primoravajući Moskvu da pokrene procese otvaranja društva i ekonomije čiji je rezultat bila „Perestrojka“ i skidanje „Gvozdene zavese“.
Merkelova je dovela do vrhunca pragmatičnost Ostpolitik koja se ogledala u maksimi „Wandel durch Handel“ (menjati kroz trgovinu) , pogotovo posle epohalne odluke da se Nemačka odrekne nuklearnih centrala, nakon katastrofe u Fukušimi, čija je posledica bila još jače energetsko vezivanje za Rusiju. Štaviše, Berlin je ohrabrivao i druge partnere da se energetski vežu za Rusiju i pored toga što je bilo jasno još od 2007. godine da je ideja o zoni slobodne trgovine od Lisabona do Vladivostoka samo iluzija kao i kooptiranje Rusije u zapadni svet.
Nemačka „Istočna politika“ ima nekoliko dubokih korena i nisu svi vezani isključivo za ekonomske interese i geopolitičke ambicije. Prethodna generacija nemačkih političara se osećala i dalje odgovornom za napad na Rusiju i počinjene zločine u Drugom svetskom ratu, gajili su i neizmernu zahvalnost što je Moskva dozvolila, bez većih problema, da se Nemačka ujedini, a ne treba smetnuti s uma vrlo raširen antiamerikanizam između Rajne i Odre. To je sve doprinelo da se iskristalizuje par smernica koje su važile sve do prošlog februara: „Nikad više rat sa Rusijom“, „vrednosti su bitne, interesi još više“, „u slučaju rata, ostajemo po strani“.
Odluka ruskog predsednika Vladimira Putina da napadne Ukrajinu nije samo urušila osnove i smisao nemačke spoljne politike u prethodnih pet decenija, već je dala za pravo svim kritičarima Berlina zbog „popustljivosti“ prema Moskvi, među kojim je bilo dosta germanofoba i rusofoba. U budućnosti će se voditi debate u stilu: šta je starije – kokoška ili jaje, to jest da li je Rusija postala agresivna jer se NATO širio na istok ili zato što u NATO-u nisu imali petlju da inkorporiraju Ukrajinu i Gruziju.
Još uvek je rano prognozirati ko će izaći kao pobednik iz rusko-ukrajinskog rata, ali je sigurno, bez obzira na njegov ishod, da će Nemačka biti gubitnik. Nemci plaćaju visoku cenu uverenja da Putin nije toliko nepromišljen političar da ulogu evropskog i zapadnog partnera zameni za poziciju kineskog vazala i da jednu, koliko-toliko, respektabilnu silu pretvori u državu otpadnika.
U Berlinu su potcenili iracionalni i potencijalno autodestruktivni element u ruskoj politici, baš kao što su u Moskvi pogrešno procenili nemačku lojalnost zapadnim vrednostima, odnos snaga u EU i spremnost Evropljana da plate cenu u odbrani Ukrajine od ruske agresije.
Nije iznenađenje što Šolc u svom manifestu preskače nemačku odgovornost i prelazi olako preko pogrešne spoljne politike, ali je indikativno da koliko je oštar prema Rusiji u osudi agresije i ratnih zločina ruske vojske, toliko je glagoljiv prema Kini i u otporu prema stvaranju blokovskih podela, pozivajući se na negativno nemačko iskustvo. Šolcovo okruženje pravda takav stav da je Kina prvi trgovinski partner Nemačke (246 milijardi dolara je obim razmene na godišnjem nivou ) i da Berlin ne može sebi da dozvoli da zaoštri odnose sa Kinom posle prekida relacija sa Rusijom.
S jedne strane Šolc objašnjava kako se progresivno ubrzava eliminacija zavisnosti nemačke ekonomije od ruskih energenata i primarnih materija i da su naučili lekciju da ni u čemu ne smeju da zavise od zemalja koje ne dele univerzalne vrednosti, a s druge, i pored jasnih američkih signala i upozorenja kao i očiglednog zaokreta u kineskoj politici, nastavlja sa poslovanjem u stilu „businnes as usual“ sa Pekingom.
Nemci ponovo od drveta ne vide šumu. Kao što su zbog ekonomskih razloga zatvarali oči pred sve agresivnijom ruskom politikom, tako sada žmure da ne bi videli kineski imperijalizam koji je mnogo veći i opasniji od ruskog po slobodni svet i njegove vrednosti. Jedini izuzetak su Zeleni koji ne nose teret prethodnih grešaka u vođenju politike prema Rusiji, pa ne iznenađuje što Berbokova vrlo otvoreno govori o kršenju ljudskih i manjinskih prava u Kini i javno je prozivala kancelara da ta pitanja stavi na sto u bilateralnom susretu sa Si Đinpingom.
Šolc u svom autorskom tekstu postavlja pitanje „Kako mi, kao Evropljani i kao Evropska unija, možemo da ostanemo nezavisni u sve izraženije podeljenom multipolarnom svetu?“. Pitanje lepo zvuči, ali nema suštinsku podlogu imajući u vidu dosadašnje poteze Šolcove vlade i činjenicu da se Berlin udaljio od Pariza, Rima, Varšave dok su odnosi sa SAD prilično hladni, gore je bilo samo za vreme Trampove administracije.
„O čemu pričaju Nemci i Rusi?“, retorički se često pitao u svojim debatama pokojni Zbignjev Bžežinski, jedan od inspiratora aktuelne politike Vašingtona prema Rusiji i poslovično podozriv kako prema Rusima, tako i prema Nemcima. Niki Hejli, bivša američka ambasadorka u Savetu bezbednosti, direktno je optužila nemačku politiku za agresiju Rusije na Ukrajinu pozivajući Bajdenovu administraciju da „prodrma“ partnere u Berlinu.
Vladimir Zelenski i drugi ukrajinski zvaničnici ne bi nikada mogli sebi da dozvole rečnik koji upotrebljavaju protiv Nemačke da iza njih ne stoji Amerika. Baš kao što Nemci ne bi nikada tolerisali ponašanje ukrajinskih zvaničnika i diplomata, pogotovo ponižavanje predsednika Valtera Štajnmajera, da ne znaju da iza Kijeva direktno stoji Vašington.
Nemačka je izgubila vodeću ili uticajnu ulogu u kompoziciji istočne agende i politike prema Rusiji, kako u EU tako i u NATO-u. Na njeno mesto su ušli SAD i Velika Britanija direktno kroz NATO, a preko svojih istočnih i skandinavskih satelita u EU, i oni diktiraju poteze i pozicije. Kolateralna šteta je Francuska i predsednik Makron koji pokušava da se vrati u igru, ali bez velikog uspeha, između ostalog i zato što sa ruske strane nema naznaka da bi mogli da se približe pregovaračkom stolu.
Šolcova objava da će Nemačka izdvojiti jednokratno 100 milijardi evra za modernizovanje i jačanje Bundesvera je elegantna poruka Amerikancima da Nemci nemaju poverenja u njih i da žele da o svojoj bezbednosti, u budućnosti, sami brinu. Neki bi rekli „srećno vam bilo“, ali je to scenario koji ćemo teško videti za našeg veka.
Međutim kada Šolc stopira uspostavljanje krovne cene za gas na nivou EU a njegova vlada odobri 200 milijardi evra pomoći industriji i porodicama za plaćanje računa za energiju u Nemačkoj, onda to liči na akciju „spasavaj se ko može“. Nije evropski. Baš kao ni kada se sa još 14 kolega iz članica EU dogovori o nabavci američkih aviona F35 i visokotehnoloških sistema odbrane u okviru programa „European Sky Shield Initiative“ birajući izraelsko-američke modele a ne francusko-italijansko-nemačke, odnosno evropske, potapajući tako u startu proklamovane ideje o Evropskim oružanim snagama i strateškoj autonomiji koje zagovara Makron.
Odnos između predsednika Francuske i nemačkog kancelara nije nikada bio tako hladan od Drugog svetskog rata do danas. Helmut Kol se poklanjao dva puta pred francuskom zastavom, svaki put kada bi zvanično posećivao Miterana ili Širaka, iz zahvalnosti što je Francuska prihvatila da sa „pokajničkom“ Nemačkom gradi novu Evropu.
Od Šolca se ne očekuju takvi gestovi, istini za volju, ni Šreder ni Merkelova se nisu klanjali pred trobojkom, ali se nije moglo zamisliti da se ne održi tradicionalni godišnji sastanak dveju vlada, kao i da Šolc ode u Kinu bez prethodnih konsultacija sa Makronom ili da francuski predsednik ode u Vašington a da se prethodno ne čuje telefonom sa nemačkim kancelarom.
„Rien ne va plus“ između Pariza i Berlina. Sam Šolc je u svom manifestu tek u jednoj rečenici u tekstu na osam strana spomenuo francusko-nemačku saradnju i njen značaj, ne apostrofirajući je kao „motor“ EU već da dve zemlje dele viziju o jakoj i suverenoj EU. Odgovornost za hladan vetar na dve obale Rajne leži na obe strane. Nemci zameraju Francuzima blokadu „Midcat“ gasovoda koji je trebalo da preko Pirineja poveže centralnu Evropu sa Španijom i gasovodima u severnoj Africi. Takođe, između Berlina i Pariza postoje varnice oko proširenja EU. Nemačka bi da se fokusira na Zapadni Balkan dok Francuska insistira na novom Makronovom projektu o Evropskoj političkoj zajednici.
Žak Atali, bivši savetnik Fransoa Miterana, konstatovao je da ako nastave u ovakvom stilu čelnici dveju zemalja, nije isključeno da do kraja 21. veka imamo novi rat između Francuske i Nemačke. Ruku na srce, Šolc i Makron su napravili u poslednjih par nedelja indirektno nekoliko koraka u pravcu popravljanja odnosa.
Šolc je primio predsednicu francuske vlade Elizabet Born sa kojom je potpisao sporazum o energetskoj solidarnosti. Makron je u Jelisejskoj palati ugostio nemački ministarski trio: Analena Berbok (šefica diplomatije), Habek (ministar ekonomije) i Lindner (ministar finansija), čast po pravilu ukazana samo šefovima vlada i država. Rezultat: ministar Habek je podržao francuski predlog da se na američke mere koje penalizuju evropske proizvode na drugoj strani Atlantika odgovori sa akcijom „Buy European“.
Nemački kancelar je zaradio nadimak „Egolaf“ zbog načina na koji donosi odluke, prebijajući preko kolena i ne konsultujući se sa partnerima. Gotovo sve ključne mere „semafor“ vlade u Berlinu, kao i potezi unutar EU, bile su usmerene ka rešavanju nemačkih problema ne obazirući se na interese drugih članica EU.
Naravno, niko ne treba da misli da je Nemačka evropska bogata provincija koja velikodušno deli svoj novac drugima pa je treba „čerupati“ što više. Međutim, alarmantno je i kada Nemačka počne da misli samo na sebe i kada čak i intelektualna elita počne da pominje nemački suverenitet. Istorija nas uči da to ne donosi dobro ni Nemcima a ni njihovim komšijama na Starom kontinentu. Bez sinhronizovane nemačko-francuske lokomotive nema dubljih integracija EU, baš kao što Pariz i Berlin samo zajedno mogu da budu brana suverenističkim izazovima u EU i stvaranju nemačke Evrope umesto evropske Nemačke.
Legitimno je da Šolc pretenduje da Nemačka ima ključnu ulogu u Evropi, ne samo kao njen ekonomski noseći stub već i kao vodeći provajder bezbednosti i sigurnosti. U tom smislu je najavio usvajanje nove strategije za nacionalnu bezbednost koja će prepoznati pretnje i potencijalne neprijatelje. Kancelar nije propustio da naglasi da će Nemačka odgovoriti na sve obaveze koje proizilaze iz NATO članstva, odnosno da će braniti svaki pedalj teritorije članica Alijanse, i da će pomagati Ukrajinu dok god to bude trebalo najavljujući i obuku i opremanje ukrajinskih vojnika u Nemačkoj.
Iza ohrabrujućih reči Šolca stoji prilično zabrinjavajuća slika o Bundesveru. Institut za ekonomska istraživanja iz Kelna tvrdi da Nemačka neće biti još dugo u stanju da ispoštuje NATO parametar da izdvaja dva odsto BDP-a za vojsku. Budžet za sledeću godinu neće iznositi više od 50 milijardi evra. Što se tiče potrošnje pompezno najavljenih sto milijardi evra, koje su u međuvremenu smanjene na 85 milijardi, za modernizaciju vojske još uvek, praktično, ništa nije naručeno, iako je Šolc preuzeo obavezu da napravi formaciju od 15.000 kompletno naoružanih i opremljenih vojnika.
„Frankfurter algemajne cajtung“ navodi da nemačka vojska služi za zbijanje viceva u NATO-u. Bundesver je dao oružje i ratni materijal Ukrajini iz rezervi koje još uvek nije popunio, dok su rezerve benzina Bundesvera svedene na samo dva dana ratnih dejstava, a po pravilu službe morale bi da iznose najmanje 30 dana. Dnevnik iz Frankfurta ide i dalje opisujući kako nemački vojnici na međunarodnim vežbama motorizovane pešadije moraju da pozajmljuju šatore od kolega iz drugih zemalja jer nemaju svoje.
Nemački kancelar je apsolutno u pravu kada kaže da je EU antiteza ruske imperijalističko-autokratske kleptokratije, ali zaboravlja na Mađarsku, Poljsku, Bugarsku, Rumuniju, članice EU koje su po pitanjima sloboda, prava, korupcije, nezavisnosti sudstva, organizovanog kriminala bliže Rusiji nego Nemačkoj.
Šolc proklizava i oko politike proširenja i pored toga što ističe da je njegov lični cilj da ulazak zapadnobalkanskih država u EU postane opipljiva realnost. Unija nije bila u stanju dve decenije da približi sebi šest malih država Zapadnog Balkana sa jedva 15 miliona stanovnika, a obećava članstvo Ukrajini sa 40 miliona stanovnika koja je pre ruske invazije bila najkorumpiranija država u Evropi, posle Rusije, u kojoj su oligarsi i organizovani kriminal vodili glavnu reč, da ne govorimo o Moldaviji i Gruziji koje imaju mnogo veće i nerešive probleme (Pridnjestrovlje, Abhazija i Južna Osetija) nego što je Kosovo.
Berlinski proces je dobra i korisna inicijativa za zapadnobalkanske države, ali bi bilo mnogo korisnije da Nemačka radi na ukidanju veta u procesu odlučivanja o proširenju EU ili da sa Francuskom i Italijom napravi strategiju i koristi poluge ubeđivanja na raspolaganju za sprečavanje opstrukcija Bugarske, Holandije, skandinavskih zemalja ili sutra eventualno Hrvatske protiv Srbije kada je u pitanju proces proširenja. Naravno, što duža šargarepa, to duži i štap, tako će i građani da shvate poentu i da urade svoj deo posla.