Kada je 1902. kralj Aleksandar Obrenović optužio Petra Karađorđevića, Karađorđevog unuka, da kuje zaveru protiv njega, ovaj je odlučio da pošalje demanti preko pariskih novina. Tom prilikom je, između ostalog, poručio:
„Zašto bih ja unajmljivao agente da iniciraju pobunu i rade za interese moje dinastije kada kralj Aleksandar obavlja taj posao bolje nego bilo ko drugi.“
Godinu dana kasnije kralj Aleksandar i njegova žena Draga Mašin su ubijeni, što je izazvalo pažnju celog sveta. Baš kao i dolazak novog kralja na srpski presto – Petra Karađorđevića.
Novine širom Evrope i Amerike su danima objavljivale po desetine tekstova dnevno o kraljeubistvu. O detaljima zločina, spekulacijama šta će biti dalje sa Srbijom. U velikoj meri se postavljalo pitanje naslednika prestola (iako su se najveće šanse već davale Petru Karađorđeviću).
U moru tekstova objavljenih 13. juna u „Njujork tribjunu“, našao se i kratak izveštaj iz Petrograda, koji se odnosi na preživelog naslednika kralja Milana, polubrata ubijenog Aleksandra Obrenovića.
„Drugi sin pokojnog kralja Milana i gospođe Hristić, kog je priznao i koji će prema našim saznanjima osporiti pravo princa Karađorđevića na srpski presto, trenutno se nalazi u Konstantinopolju sa svojom majkom udovicom. Kralj Milan je otvoreno priznao roditeljstvo nad dečakom koji sada ima 15 godina i koga opisuju upadljivo zgodnim“, navodi se u tom izveštaju.
Njegova majka Artemiza Joanides bila je ćerka dvorskog liferanta grčkog porekla i supruga kraljevog sekretara Milana Hristića. Rođen je u Beogradu kao Obren Hristić, a poznat je i kao Đorđe Obrenović kako se kasnije tokom života predstavljao.
Jedan izveštaj navodi i da „samo militantni elementi žele da vide Petra Karađorđevića, dok drugi izveštaji navode da većina Srba na tom mestu želi crnogorskog princa Mirka“.
U američkoj javnosti je došlo i do jedne male zabune kada je objavljeno da će Petar Karađorđević postati novi srpski kralj. U Americi se proneo glas da je budući srpski kralj nedavno boravio u Americi.
Međutim, kasnije je razjašnjeno da to nije bio Petar Karađorđević, nego njegov rođak kog su nazvali Alexis. A njegovog brata Bodijar. Razjašnjeno je kasnije da je to Aleksa Karađorđević i njegov brat Božidar koji pripadaju starijoj grani porodice. Oni su bili unuci najstarijeg Karađorđevog sina Alekse. Unuk Aleksa je u Parizu upoznao bogatu američku naslednicu koju je (neuspešno) zaprosio i jedno vreme boravio kod njene porodice u vili u Čikagu.
A „Njujork dejli tribjun“ donosi priču o još jednom „rivalu princu Petru za srpski presto“. Reč je o vlasniku vinarije koji se predstavlja kao Luj Napoleon Bonaparta Kocijančić (Cocianchick), i izjasnio se kao jedini legitimni potomak srpske dinastije koja je „prestala da postoji turskim osvajanjem Srbije 1389. godine“.
Zanimljivo je da je on odbio svaku mogućnost, iako su ga prijatelji nagovarali, da se proglasi pretendentom na srpski upražnjeni presto. „Ja sam zadovoljan svojom pozicijom američkog građanina, i nemam želje i namere da ulazim u trku za taj nestabilni tron“, izjavio je Luj Napoleon srpski.
Prema izveštajima novina, sigurno je bilo da je jedan srpski plemić slavio – rođeni Petrov brat, knez Arsen.
„Baltimor san“ je objavio izveštaj dopisnika „Njujork heralda“ o pariskom slavlju.
Tamo se navodi da je princ Arsen Karađorđević dobro poznato lice u pariskim sportskim krugovima (konjičkim). Navode se detalji iz njegove biografije, kako se priključio Legiji stranaca i kako je učestvovao u francuskoj vojnoj intervenciji u Vijetnamu (Tonkin).
U tekstu se daje zanimljiv opis Arsenove ličnosti:
„Princ Arsen često se pokazivao velikodušnim prema svojim vojnim drugovima, a jedan je vašem izveštaču rekao sledeće: Kakav fenomenalan čovek; tako hrabar i tako slobodan sa novcem! Po dolasku kući baci na sto, a ako neki drugar u nevolji dođe po pozajmicu pre nego što je ustao iz kreveta, bez gledanja kaže – eno ti na stolu. Uzmi koliko hoćeš. To je, dodao je ovaj sagovornik, tako prinčevski.“
Arsen je doručkovao u Hotel du Heider pre nego što je po navici otišao na trke. Po povratku, čekala ga je masa ljudi. Arsen se uveče vratio u hotel prolazeći kroz špalir oduševljenih posetilaca koji su se rukovali sa njim i čestitali mu.
Kada je ušao u svoj apartman, svi su ustali i uzviknuli: „Živeo Kara, živela Srbija!“
Soba je bila ukrašena minijaturnim srpskim zastavama. Potom se Arsen okružio svojim najbližim prijateljima i drugovima iz vojske, a kada se zasitio rukovanja i čestitki, povukao se u lične odaje, a poštovaoci su kroz vrata samo mogli da čuju zvuk šampanjskih čaša koje udaraju jedna o drugu.
