Polemika koja je ukrasila poslednje dane prošle, i koja se bez jasnog pobednika završila u prvim danima nove godine, vođena između Predraga J. Markovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, i Miroslava Perišića, direktora Državnog arhiva Srbije, bila je mali korak za polemiku, a još manji za srpsku istoriografiju.
Nije da polemika nije imala trenutke koji su podsećali na neke slavne dane polemisanja…
(MP: U pripremi su i naredni tomovi (knjige Istraživači Arhiva Srbije), pa će se u nekom od njih naći i ime Predraga Markovića, zasluženo gledanjem jednog registra 2012. godine;
ili
PM: Novi manje ličan ton direktora Perišića podseća na opštinskog građevinskog inspektora uhvaćenog u muljanju;
PM: Na sličan način je Ilija Čvorović iz „Balkanskog špijuna“ napao svog podstanara: „Strini… nije pisao samo zato jer stanuju na Lenjinovom bulevaru“.)
… ali je svakako bilo mnogo više rečenica koje su mogle da prođu kroz jedan od procesa zbog kojih značajna grupa istoričara kritikuje rukovodstvo Državnog arhiva, a to je zatamnjivanje pojedinih rečenica. Za razliku od arhivske građe koja se istražuje, u ovom slučaju zatamnjivanje ne bi nanelo veliku štetu u potrazi za istinom.
Potraga za istinom i u ozbiljnom istorijskom naučnom istraživanju je previše pretenciozna (i nedostižna) kategorija, pa bi u teoriji možda i bilo logično da u ovom dnevno potrošnom strukovnom sukobu (direktor Državnog arhiva Perišić je takođe istoričar) bude razlika u tumačenju. Međutim, za početak, ne bi se mogli dogovoriti ni oko toga ko zapravo kritikuje Državni arhiv, pošto je Perišić u javnim nastupima osporavao da to rade „istoričari“, već da je reč o „četvorici istoričara“. Da ne bude zabune, ne osporava on naučna zvanja i titule tih istoričara, nego insistira na tome da ih je nekolicina.
***
CEO TEKST ČITAJTE U novom broju NEDELJNIKA, koji je na svim kioscima od četvrtka, 19. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs