U nedelju me je pozvao bugarski novinar Nikolaj Krastev. Počeli smo njegovom zabrinutošću oko napada na Hristijana Pendikova u Ohridu, na etničkoj osnovi, ali sam ga prekinuo: Nemoj, molim te, nama da pričaš o etničkim tenzijama.
Glasno se nasmejao: Okej, u pravu si.
Nikolaj je dugo bio u Beogradu, poznaje region, a na ceo slučaj koji se završio zajedničkom posetom bugarskog i makedonskog ministra spoljnih poslova povređenom momku, imao sam još jedno pitanje: „Da li u najluđim snovima, kod najluđih nacionalista, možeš da zamisliš da Bugarska napadne Makedoniju, pošto znam da suprotno ne možeš?“
Još jedno „naravno da ne mogu“. I sažaljenje na našu tridesetogodišnju frustraciju. Nije to lako izdržati, uz suprotstavljenost interesima Zapada. Na tome treba čestitati ovoj naciji…
Zamrznuti konflikt nije prošao, iako nije tačno da je nemoguć, da ne idemo dalje od Kipra.
Jedini problem je što više nemaju šta da nam ponude. EU perspektiva, umesto ulaska u EU, deluje smešno, pošto smo bolju perspektivu imali pre 22 godine, i još bolju pre 32.
Ostaju pretnje… A to je ozbiljno kada se umešaju Ameri.
